April. 1.aprila Teodora i Marina su učestvovale na čuvenom Bambi festu (dečije stvaralaštvo) u Kuli. Marina kao "maca", a Tea kao Indijanka (vidi sliku)... Nešto što me je veoma iznenadilo je da je i Marina u međuvremenu naučila odlično da čita, a tek je napunila 4 godine. Uz to, niko je tome nije ni podučavao...

Nedostaje još samo nekoliko dana i navršiće se puna godina od mog obećanja kako ću sajt obogatiti multimedijalnim sadržajima. Obećano - ispunjeno! Kreirao sam video channel "Miletova strana" na YouTube sajtu, pa će svi zainteresovani (koji imaju malo brži internet) moći da uživaju u našim privatnim, ali i klipovima posvećenim Kuli. (Vidi "My YouTube" link sa desne strane.")

Moj Prag (6). Dan kada se završava godišnji odmor, ili neko putovanje, za mene je uvek veoma tužan dan. Povratak u svakodnevicu je kao kada vas neko probudi iz sna u najlepšem trenutku... Međutim, ono što može biti olakšavajuće je potencijalni obilazak još nekih lokacija prilikom odlaska. Tako smo se i mi, iako već spakovanih torbi pored hotela, tešili predstojećim odlaskom u dvorac Šternberk...

Moj Prag (5). Ono što će uslediti po povratku u Prag, predstavlja jedan od mojih neprijatnijih momenata u životu... Slomljen visokom temperaturom, skljokao sam se u krevet, bez ikakve šanse da iz njega ustanem u neko skorije vreme... Morao sam da propustim odlazak u čuvenu pivnicu Flek, koji je upravo tada bio u planu! Morao sam da propustim ono o čemu sam maštao nedeljama pred polazak na ovaj put...

Staza za bicikliste. Dan je mirisao na lipin cvet i pecivo. Osetila je potrebu da se utopi u reku ljudi. Stavila je sunčane naočare, obukla šarenu košuljicu i bermude i krenula u jutarnju šetnju. Prodavnice su se tek otvarale. Prazne gajbe od mleka stajale su ispred njih, ulice su blistale oprane i osvežene... Trg je bio pun đaka, dokonih domaćica i penzionera koje muči nesanica.

Moj Prag (4). Alarm na mobilnom telefonu probudio nas je veoma rano. Kakav užasan osećaj! Činilo mi se da smo tek legli u krevet, a već smo morali da ga napustimo. Da nije bilo te jutarnje praške adrenalinske injekcije, verovatno bih se samo okrenuo na drugu stranu i nastavio da spavam do podne. Ovako, već posle doručka, krenuli smo u obilazak...

Zobnatica. Jedan od retkih sunčanih dana iskoristili smo za odlazak u Zobnaticu. Iako je ovo mesto relativno blizu Kule, retko ko odavde tamo odlazi. Možda nije elitno i dovoljno atraktivno, ali itekako može da opusti i odmori. Mir, tišina, jezero, zelenilo i konji za mene su bili zanimljiviji od hiljadu betonskih ulica i raznoraznih bulevara. Na ovakvim mestima se prepoznaje Vojvodina...