Kao što smo i najavljivali, 25.02.2004. dobili smo prinovu. Na svet je došla devojčica po imenu Marina - teška 4 kg i dugačka 52 cm. Ovog puta sve je bilo mirnije nego pri prvom porođaju (sa Teodorom). Sve se dešavalo u sred bela dana, što je mnogo bolja varijanta nego kada me je Lidija budila oko 2.30 noću, a ja nisam mogao par minuta da "skontam" o čemu se radi. Sada sam joj "pripretio" i sve je mnogo bolje ispalo. Oko 13 časova smo krenuli za Sombor, gde je porođaj trebao da se obavi. Mnogo manje je bilo nervoze nego prethodni put. Iskustvo je učinilo svoje...
        Naravno, bilo je i stvari koje nerviraju... Kada smo stigli zazvonili smo na vrata za prijem i ubrzo nam ih je otvorila sestra uz pitanje: -Porođaj ? -Da, odgovorila je Lidija. -Čekajte, imamo hitan slučaj, rekla je sestra. Zalupila je vrata, a mi smo ostali u čudu. Nije pitala Lidiju ni ima li bolove, ni kako se oseća... Ništa ! Pogledali smo okolo i videli da u "čekaonici" nema ni jedne stolice niti klupe... Lidija je naslonjena na mene, stojeći, trpela bolove koji su dolazili u talasima i bivali sve jači... Posle 15-ak minuta pojavila se sestra sa pitanjima koja je morala uputiti još prvi put. Opet je zatvorila vrata, pa smo morali da čekamo još neko vreme. Čovek se u takvim situacijama oseća prilično jadno i bezvredno...
        Lidija se porodila u 18.25 časova. Kada sam saznao da je sve prošlo O.K. i da smo dobili zdravu i pravu devojčicu, slavlje je moglo da počne. Najpre smo nazdravljali deda, baba i ja, a uskoro je društvo postajalo sve brojnije. Ponekad se zapitam kako je moguće da nas je stalo toliko, jer ovih 54 kvadrata, koliko je "prostran" naš stan dovoljno je za samca i, možda, još kojeg kućnog ljubimca (hrčka, papagaja...), ali nikako ne za veće društvo.
        Lidija je u porodilištu ostala još sutradan, a pošto smo Teodoru odneli kod njenih roditelja ("druga baba i deda"), taj dan je protekao veoma mirno. Naravno, deda, šura i ja smo skoknuli do Sombora, ali nismo videli našu devojčicu. Svi su morali da se strpe još jedan dan...
        A taj dan bio je petak, 27.02. Oko 13 časova Lidija i beba su izašle i mogli smo da krenemo prema kući. Na prvi utisak Marina se pokazala kao beba koja zna šta hoće ! Voli mleko i "spavanjac". Teodoru je ponekad bilo prilično teško shvatiti. Sva je bila u stilu "hoću-neću". Sa Marinom nema dileme. Jedino glad ili povremeni grčevi u stomaku mogu da je održe u budnom stanju. Tako je to... Svako dete ima "nešto svoje"...