|
Kada
na letovanje odete u Dubrovnik, prvi put
posle 16 godina, kada to učinite nakon rata,
a prve godine po ukidanju viza, onda se
pretpostavlja da ćete doći puni utisaka
spremni da ih podelite sa drugima... E,
baš iz tih razloga ja sam odlučio da u nekoliko
nastavaka opišem sve ono što mi se čini
interesantnim, a što može zanimati i vas
ostale čitaoce ovih redova...
Sam
put bio je veoma naporan... Neću, ovoga
puta, komentarisati šta se sve dešavalo
na relaciji Kula - Herceg Novi (kakvi su
nam putevi i autobusi svima je dobro poznato),
već želim da upozorim na probleme sa prevozom
prilikom prelaska granice...
Veza
između dva "grada suseda" uopšte
ne postoji... Autobusi voze samo do graničnog
prelaza, a onda-šta vam bog da... Mi smo
stigli na granicu, a da nas niko sa naše
strane nije upozorio da hrvatski autobus
treba da dođe tek za oko 90 min. Ustvari,
autobus vas ostavi 50 metara ispred naše
carine, pa onda treba sa svim stvarima da
pređete "ničiju zemlju", zatim
hrvatsku carinu, pa onda opet pešačite do
eventualnog prevoza... Mi smo morali taksijem...
Ipak
to je bilo prijatno iskustvo. Naleteli smo
na tipičnog "Dalmoša"... Pustio
je kasetu sa pesmama izvesnog Dražena Zečića
(pravi dalmatinski šlageri u stilu M.Kovača)
i zapevao... Usput je, pored svoje ljubaznosti,
pokazao i da je veoma duhovit čovek... Takva
osoba mi je prijala i pomagala da se opustim...
 |
Ubrzo
(posle 45 min vožnje) stižemo u Dubrovnik.
Srećemo se sa tetkom i krećemo ka Lapadu,
gde ona ima stan. Naravno, kada smo stigli,
prvo vreme proteklo je u razgovoru, a zatim
u kratkotrajnom odmoru... Na kratko sam
prilegao, a kada sam se probudio, imao sam
šta da vidim...
Lidija
i tetka su izašle do prodavnice, a meni
je pažnju skrenula nekakva buka. Izašao
sam na terasu i primetio mnoštvo mladića
u crnim majicama od kojih su mnogi imali
"U" na prednjoj strani... Nosili
su zastave i pevali "domoljubne"
pesme. Bilo ih je mnogo i muvali su se tamo-vamo.
Moram priznati da mi ništa nije bilo jasno,
sve dok nije stigla tetka i razjasnila stvar:
Na susednom fudbalskom stadionu trebao je
da počne koncert nekakvog Thompson-a,
koji peva domoljubno-ustaške pesme i vraški
je popularan...
To
me je malo primirilo, ali i nije... Nije
mi bilo jasno da neko i dan danas može da
profitira na temama koje su (po meni) totalno
demodirane... Hteo sam da ih obavestim da
je rat završen pre skoro 10 godina, ali
sam odustao... Setio sam se da i kod nas
egzistiraju slični tipovi, možda ne u muzici,
ali na raznoraznim političkim, pa i sportskim
skupovima - svakako da. To su oni što nas
stalno vuku nazad, oni kojima je žao što
je rat gotov...
Žao
mi je što sam o ovome morao da pišem, ali
to je bio naš prvi dan... Ta vrsta "folklora"
nikako nije mogla da pomuti sve ono lepo
što je bilo pred nama, niti da stvori predrasude
o ljudima koje smo tek trebali da sretnemo...
|
