Ovog leta su moji roditelji (sa kojima delimo stambeni prostor) odlučili da provedu leto u selu Lipar (pored Kule). To je odlična ideja (zbog manjka prostora u stanu i nepodnošljivih vrućina). Loše u svemu tome je što oni nikako ne mogu da se odluče na preseljenje. Stalno im nešto smeta i fali. Jednostavno im se ne ide u Lipar, a kuću ne mogu da prodaju. To je pat pozicija iz koje ne vidim izlaz u dogledno vreme... Ali ne treba gubiti nadu... Osamostaliću se valjda do 50-te ili 60-te godine...


        Dok ne dočekamo te dane, uživamo u onom što nam se pruža, a to je tzv. "leto slobode" odn. "prazna gajba", što uopšte nije loša stvar...
        Naravno skoknemo i do babe i dede u gore pomenuti Lipar. Obično nedeljom. Tada ne radimo, pa ugrabimo nešto više vremena. Taj boravak dobro dođe za potpuno opuštanje i odmor. Tamo je gotovo nemoguće čuti bilo šta osim domaćih životinja. Pošto u Kuli živimo u veoma bučnom delu grada, takva promena može samo da prija.


        Teodora je tek posebna priča... Uživa! Obožava piliće i ćuriće, vija mačke, jednostavno sve što vidi mora i da dodirne (i da stavi u usta, naravno). Ovakvo mesto je za nju daleko inspirativnije od "mikrotalasne pećnice" (izraz koji koristim kada govorim o našem stanu).

***

        Vratismo se prošle nedelje iz Lipara i tek što uđosmo u stan zazvoni telefon...
        -Vi prodajete kuću ?, upita glas sa druge strane žice.
        -Da... ustvari prodaje je moj otac., rekoh.
        -Čujem da je cena korektna.
        -Jeste!, odgovorih glasom punim nade, dok mi je on obećavao da će svratiti na dogovor...
        Valjda zato što je toliko željno bio iščekivan, nije se više javljao...Glasa više nema, ali snovi su i dalje u meni... tinjaju...