Setim se, ponekad, prizora iz davne prošlosti... Setim se starog društva, igara, nestašluka... Ponekad mi kroz glavu prođe i mnogo neverovatnih situacija, koje samo detinjstvo može da "režira"... Sve su to drage uspomene... Sve sam to ja... U tom moru, lepih i manje lepih slika, svoje mesto zauvek će imati i nešto, meni veoma važno, nešto što se zove - moja zgrada !
        Koliko je volim može posvedočiti i sva ona bol, koju sam osećao, bespomoćno je gledajući kako propada... Ali tako je to... Tada sam (čini mi se) bio u manjini... O našoj "lepotici" niko nije brinuo...
        Živeli smo okruženi prljavštinom, smećem i fekalijama. Živeli smo u društvu štakora... Svaki pokušaj da "miljenici" vratimo stari sjaj bio je bezuspešan. Fondovi (za koje smo izdvajali sredstva) kao da su se otuđili od nas, njihovih korisnika. Svaki zahtev prema njima, za nadležne je bio vanredni trošak. Svaka naša potreba njih je podsećala na luksuz.
        A stanari su stezali svoje novčanike misleći da ih se ništa, što se nalazi izvan kućnog praga, ne tiče. Sve je bilo i svačije i ničije... Važeći oblik svojine i svesti nije davao mogućnost ljudima da učine nešto za sebe ili svoju familiju. Svi smo tonuli u nepovrat...
        Danas, kada smo počeli da pravimo prve stidljive korake ka civilizaciji, još uvek je velik broj onih koji vuku nazad... Kažu: -Ne treba nam krečenje, jer će se neko obogatiti od toga... -Nećemo interfon ! Živeli smo 30 godina bez njega, pa možemo i ubuduće. -Nećemo kablovsku televiziju, nećemo internet, nećemo ništa ! Neki misle da su dovoljni sami sebi... Žele da izoluju i nas koji bi napred... Manje ih je, ali su mnogo glasniji... I agresivniji... Uporni su, a to je, verovatno, i jedina stvar koju bismo trebali da prihvatimo od njih.
        Preporučujem i vama, dragi moji prijatelji, da se borite. Nemojte dozvoliti da gori od vas odlučuju o vašoj sudbini... Uzmite stvari u svoje ruke... Glavu gore i ... samo napred !