Put je protekao prijatno, uz kraća zadržavanja na benzinskim pumpama, tako da smo stigli na odredište po planu u toku prepodneva. "Niskobudžetni" hotel u kome smo bili smešteni zvao se "Etap". Znali smo da je Pariz izuzetno skup grad i da će nas agencija smestiti na mesto koje je najpribližnije našim platežnim sposobnostima. Međutim, hotel je bio čist, izgledao je kao nov ili renoviran i ne može se tu skoro ništa zameriti...
        Bio je 1.maj, tj. Praznik rada. Zanimljivo je da se taj praznik značajno obeležava i u Parizu, iako ga mnogi od nas vezuju isključivo za komunizam. U gradu je bila poprilična gužva, a na Monmartru, koji smo prvo posetili, bilo je još gore. Kao Francuzi za taj dan idu baš tamo...
        Ono što mi je odmah privuklo pažnju, osim nenormalnog "krkljanca", bili su trubači... Još iz daljine sam ih čuo, pa mi se na trenutak učinilo da, bez obzira na dug put koji smo prešli, ipak nismo daleko odmakli od Balkana. Razlika između pariskih i balkanskih trubača je to što ovi nisu bili Cigani (što im samo po sebi nije ni prednost, a ni mana) i to što nisu svirali etno, nego (ni manje ni više) Beach Boys-e! Njihovo izvođenje starog rok klasika "I Get Around" zvučalo je veoma moćno i prava je šteta što sam se pogubio i smotao, pa nisam napravio video snimak tog zanimljivog muzičkog hibrida.
        Moram priznati da me je nakon obilaska Monmartra i crkve Sakr - Ker, lagano počela obuzimati panika. Zašto? Pa trebalo je ostatak dana iskoristiti za odlazak do Ajfelove kule, Trijumfalne kapije ili možda još ponečega (sledećih dana za to neće biti vremena), a već je bilo dosta sati... Naravno, sami smo morali da se organizujemo metroom, jer je autobus naše agencije morao na pauzu. Srećom, nas 10-ak saputnika formirali smo malu, kompaktnu grupu, koja će i sledećih dana funkcionisati zajedno i uvek na vreme stizati do cilja.
        Ispred Trijumfalne kapije bila je vojska (zbog obeležavanja praznika) , a ispred Ajfelovog tornja veliki broj turista koji su čekali u redu da bi se popeli na vrh ove zadivljujuće građevine. Ni naše ambicije nisu bile ništa manje nego: -Na vrh! Posle strpljivog čekanja od oko sat i po vremena, došli smo do najvišeg nivoa. Pogled na grad bio je božanstven, a sam osećaj više nego fenomenalan. Da bi utisak bio potpun, pao je mrak, svetla na kuli se popalila, a mi skoro da smo ostali bez teksta...