Na naše zadovoljstvo, hotel je stvarno lepo izgledao. Odmah smo dobili ključeve i u sobe smo se  smestili veoma brzo, gotovo bez ikakvog čekanja. U ovakvim situacijama prva stvar koju uradim je da upalim televizor i odaberem neki prigodan kanal (često muzički) kako bi raspakivanje stvari (što inače mrzim da radim) proteklo što ugodnije. I sada sam to uradio i doživeo malo iznenađenje. Umesto programa na ekranu se pojavila poruka dobrodošlice za nas Mileusniće. -Baš lepo sa njihove strane, reče Lidija... -Da, složio sam se i odmah krenuo u potragu za bilo kakvom prodavnicom koja još uvek radi. S obzirom da smo bili malo dalje od centra Budimpešte, pa još u subotu, to nije bio ni malo lak zadatak...
Noć smo dobro proveli, odmorili se, a onda nas je čekala nova avantura - odlazak u Sentandreju... Ko ne zna, Sentandreja se nalazi oko 20 km severozapadno od Budimpešte na desnoj obali jednog od rukavaca Dunava (Sentandrejski Dunav). Grad je poznat po muzejima,  galerijama i umetnicima. Zbog svoje slikovitosti i dobrih komunikacionih veza sa Budimpeštom, Sentandreja je postala popularna turistička destinacija. Posle oslobođenja od Turaka (kraj 17, početak 18. veka), Sentandreja je bila destinacija imigranata sa Balkana (Srbija, Dalmacija, Grčka), Slovačke i Nemačke koji su se mešali sa autohtonim Mađarima. Danas je Sentandreja gradić mediteranske atmosfere sa kaldrmisanim uličicama, baroknom arhitekturom, i crkvama svih konfesija.
Nas je impresionirao mir koji se ovde oseća i neka posebnost koja zrači. Kao da ste vremenski distancirani dok boravite u ovom gradiću. I naravno, sve vrvi od istorije i kulture... Obišli smo spomen ploču Vuku Karadžiću, rodnu kuću Jakova Ignjatovića, Glavni trg, Beogradsku katedralu i muzej uz nju, šetalište pored Dunava, Muzej marcipana, i kao što je i red slatkiše smo ostavili za kraj - poharali smo najpoznatiju mesnu poslastičarnicu! Kako je samo bilo ukusno...
I to bi bilo sve, što se oficijelnog dela putovanja tiče. Još nam je bio preostao samo šoping u tržnom centru, a svi oni koji malo redovnije čitaju ova moja pisanija znaju kakvo mišljenje imam o ovom vidu psihičke zavisnosti. Dobro... bilo je i svetlih trenutaka, kao npr. kupovina Beherovke (češkog nacionalnog pića), ali ne radi nekakvih alkoholičarskih motiva, već jedino zbog oživljavanja uspomena na predivan boravak u Pragu. Kako ovo piće nismo mogli da pronađemo u Srbiji, veoma nas je obradovalo kada smo mogli da ga kupimo u sred Mađarske.
I onda najtužniji trenutak - ukrcavanje u autobus i povratak u realan život... Ma nije taj život ni malo loš, naprotiv, ali kada znaš da ćeš na ovako nešto lepo, kao što je bila ova ekskurzija, morati da čekaš još najmanje godinu dana ne može ti biti svejedno...
|
