|
Posle jednog takvog auto-zaprašivanja čekalo nas je posebno iznenađenje.
Nakon večernje šetnje, prvog dana boravka u Čanju, probijavši se između gomile turista i njihovih automobila, sve nas je uplašila eksplozija snažnog intenziteta. Začulo se jedno veliko -Baoouuummm!!! Istog momenta nestalo je struje. Više se ništa nije videlo u tom delu grada u blizini našeg prenoćišta. Jezivo... Deca su počela da plaču... "Neko iz mase" uzviknuo je (citiraću): -To su sigurno šiptarski teroristi, majku im njihovu! I dok su pojedinci verovali u terorističku pozadinu minulog događaja, prisebniji deo grupe fokusirao je pažnju na trafo stanicu koja se nalazila u neposrednoj blizini. Rekli su da je, valjda, normalno da ponekad tamo nešto "pukne", ali da će se sve brzo sanirati...
Ja se nisam žalio... Da nisam imao problema sa identifikacijom dece (koja su se jedva nazirala) ovako mračan ambijent definitivno bi mi prijao, jer su svi oni silni kontejneri i smeće oko njih takođe postali nevidljivi... Ustvari, sve je postalo nevidljivo i nečujno... Najzad sam mogao mašti da pustim na volju... Zamišljao sam da sam na Azurnoj... ili barem na bugarskoj obali...
Pošto nam je bio tek prvi dan boravka, snalaženje u mračnoj sobi bilo je veoma teško. Nikako nismo mogli da "pokontamo" gde su nam stvari. Deca su htela da spavaju, a nas četvoro "velikih" smo žurili na improvizovanu (kasnije sasvim spontano i prigodno nazvanu) manifestaciju "Bear fest", koja je trebalo da se održi na našoj maleckoj terasi.
Kada smo najzad raspremili  krevete i presvukli se, a nakon što smo otvorili četiri zavodljiva Tuborga, rekoh jednu prilično tupavu rečenicu: -Jedino što je gore od nestanka struje je da na ovoj paklenoj vrućini ostanemo bez vode. E, samo da ste videli kako je društvo burno reagovalo na ove moje reči, optuživši me za baksuziranje. Ali bilo je kasno... Rečenica je bila izrečena...
*Klikom na postavljene sličice
dobićete punu veličinu istih,
kako biste što jasnije videli
ono o čemu pišem
|
