|
Naša poseta Dubrovniku iz 2003. godine, već je opisana na ovim stranicama, tako da se ovoga puta neću osvrtati na teme tamo dotaknute. Za one koji nisu čitali, preporučujem da otkrivanje našeg  (mog) doživljaja najlepšeg grada na Jadranskom moru započnu upravo odatle.
Na put smo, baš kao i te 2003. godine, krenuli autobusom, a najžalosnije od svega je to što godinama nemamo kvalitetnu vezu sa ovim južnim hrvatskim gradom, pa su presedanja ili zaustavljanja u svakom mogućem naselju u Hrvatskoj, Bosni, a naročito Hercegovini, neizbežna stvar... No, iskusni smo mi putnici, naviknuti na sve i svašta, i ne damo se tako lako iznervirati i demoralisati...
Stigli smo neposredno pred otvaranje Dubrovačkih letnjih (ljetnih) igara, što je mnogo zanimljiviji kulturni događaj od  Thompsonovog mUziciranja koje nas je dočekalo prilikom prethodne posete... Grad je bio poprilično ispunjen turistima. Prednjačili su Španci i Rusi, a čuli su se i Česi, Englezi, Nemci, Mađari, Italijani... Međutim, zvanične procene govorile su da je broj ljudi koji je u gradu manji za oko 20% u odnosu na isti period prethodne godine. Dubrovnik nije dobar izbor za one koji dolaze automobilom iz evropskih zemalja, što zbog udaljenosti (radije se zaustavljaju u Istri), što zbog nepostojanja slobodnog parking prostora. U gradu je 99% vozila sa lokalnim registarskim tablicama, i kada se ovo ima u vidu, i nije nikakvo čudo što je na obližnji aerodrom Ćilipi sletalo i do 80 aviona dnevno.
Mi smo bili na Lapadu. Šetalište Kralja Tomislava nedavno je preuređeno i popločano, Hotel Zagreb renoviran i ukrašen fontanom, a gradska plaža izgledala je isto kao i ranije. Dok smo išli prema njoj, od sunca bi nas štitile grane okolnog drveća...
Od samog početka, imao sam utisak da će ovo biti možda i najbolje letovanje na kome smo nas četvoro do sada bili. Da to osujete mogli su još samo loše vreme ili (što bi bilo i najgore) bolest nekog od članova porodice...
|
