Došao je i dan povratka... Probudili smo se, i sa nevericom konstatovali, kako imamo još jako malo vremena na raspolaganju. Iskoristili smo ga za šoping, odn. kupovinu poklona i kojekakvih sitnica... Kada sam polazio iz Kule, Lidija me je ispratila rečima: -Puštam te samog na put, ali za uzvrat očekujem darove ! Pokušao sam da joj objasnim kako ću imati malo vremena za takve stvari, ali nije vredelo... -Pazi dobro šta radiš, grmela je...
        Spakovao sam stvari i izašao iz hotela... Više od bilo kakve kupovine želeo sam da još jednom "doživim grad", jer sam znao da su male šanse da ga ponovo posetim... Dok sam šetao, razmišljao sam o nekoj novoj, potencijalnoj destinaciji... Tako je to kad si sa istomišljenicima, svi razmišljaju samo o jednoj stvari: - Kuda dalje ? Naravno, poželeo sam da sledeći put i Lidija, i deca budu samnom.
        Nazad smo krenuli u ranim popodnevnim časovima, i već na početku je bilo jasno da će putovanje trajati kraće nego prilikom dolaska. Vozačima se mnogo žurilo... Koji minut ranije nazvao sam familiju (svi su bili u Liparu kod babe i dede) i saznao da je u Kuli vreme, tih dana, bilo mnogo prijatnije nego u Istanbulu...
        U "busu" smo sabirali utiske... Neki od putnika su bili zadovoljni ovom ekskurzijom, neki pak ne... Jedni su se žalili na smeštaj, drugi na usluge lokalnih vodiča, a trećima je, opet, sve bilo potaman... Sto ljudi - sto ćudi !
        Ja sam se osećao odlično, a kako i nebi, kad sam učinio sebi veliko zadovoljstvo... A biće ih još... Planiram (porodično) za Vrnjačku Banju, a dogodine (ako bog da) opet "napolje"... Ma samo da nam zapad skine vize, jer ovako smo (čini mi se) dobrodošli samo na jugu...

-KRAJ-