|
Verona
je svima zanimljiva zbog te fame oko Romea
i Julije, koji (kao) potiču iz nje. Zato
i cela priča ima neki pritajeni "šmek"
romantike...
Još
pre samog polaska za Italiju iznenadila
me je Lidijina rečenica: -Idemo u Veronu
da učvrstimo brak... Vidi, vidi... -A
šta fali
našem braku? Nisam primetio da je potrebno
nekakvo učvršćivanje, ili sam možda "nedovoljno
obavešten"? - skoro da sam vikao
na nju. -Ma neee... Super je nama, nego
to se tako kaže... Zbog Romea i Julije...
- pojasnila mi je ona. Nisam mogao da verujem
šta sam čuo... Pa zar treba da se ugledamo
na ono dvoje samoubica? Ako je to ono čemu
težimo, mislim da ne moramo ići isuviše
daleko. I naš balkon na četvrtom spratu
sasvim je dovoljan za ostvarenje tih morbidnih
težnji... Ne tako davno OPO su rekli:
"Idem
da nađem jako visoku zgradu,
kada
bacim se živa da ne ostanem.
Kada
mi nežno telo o beton lupi jako,
dvesto
komada bih da postanem..."
Mi
ne bismo morali da tražimo zgradu...
Šalu
na stranu... Za mene je Verona takođe bila
zanimljiva, ali  (pre
svega) kao "najrimskiji grad posle
Rima". Kako su prethodna mesta koja
smo posetili imali odlike Austrije (Trst)
ili Vizantije (Venecija), pravi doživljaj
Rimskog carstva omogućio nam je tek ovaj
grad... Mislim na stari deo, Arenu i ostale
građevine i spomenike. Divno... Naravno,
svo vreme kroz misli mi je prolazila i činjenica
da je baš ovde svoju "pečalbarsku"
karijeru započeo 
Dragan Stojković Piksi. Crveno - belo srce
bilo je puno...
Prava
je šteta što su svi ovi obilasci tako površni.
Svaki grad zaslužuje mnogo više vremena
i pažnje... Ali umesto dodatnog vremena,
dok sam lupio dlanom o dlan, ponovo smo
bili u autobusu... Ovoga puta tužni... Krenuli
smo nazad za Srbiju. Zašto sve što je
lepo ima kraj? , pitao sam se... Tuga...
Jedino
je vođa puta, već pomenuti direktor savinoselske
škole, unosio malo optimizma: -Ljudi
vidimo se iduće godine u Pragu. Nemoj da
neko ne dođe...
|
