Nisam verovao da se sve to događa baš meni... Teško jutro... Pogledao sam Marinu kako bezbrižno spava i u oku mi se istog trenutka stvorilo nekoliko suza. -Kako dalje, pitao sam se... -Kako njima objasniti šta nas je snašlo ? Deca ne shvataju šta znači ostati bez posla u današnje vreme...
        Mislio sam da će mi biti bolje ako izađem na vazduh. -Da ! Treba mi mala šetnja, pomislih... Dok sam se "vukao" po gradu, ljudi su užurbano hitali svojim poslom... Pokušavao sam po njihovim licima da "provalim" jesu li zaposleni ili, kao ja, lutaju besciljno pokušavajući da potroše višak vremena... Kada bih video nekog sličnog sebi, obuzimala bi me želja da mu se približim, odn. popričam sa njim... Ipak, nisam...
        Pri povratku, pažnju mi je privukla nekakva gužva. Kao u Slobino vreme za šećer i ulje... Masa ljudi tiskala se na ulazu nekakvog lokala... Najčudnije od svega bilo je to što su iz njega svi izlazili praznih ruku... Kada sam upitao čoveka u redu o čemu se radi mislio je da ga zezam... -Mene si našao bato... Bolje uplati odmah, zadnji je dan, posle će da kukaš... I drugi su počeli da dobacuju, pa shvatih o čemu se radi... Igraju loto... Velika je premija... Milionska !

        Dok sam išao prema kući, činilo mi se da imam rešenje za sve svoje probleme... Ubrzavao sam... Trebalo je popuniti tikete. Jedan Lidija, jedan ja, jedan klinke... Nije mi bilo žao para... Igram za budućnost, za egzistenciju svoje dece, igram za nas... Više od ovoga svojoj porodici nisam mogao da ponudim...
        Ostatak je za istoriju ! Izvlačenje brojeva, znoj na mom licu, olovka u ruci... i nada... 4, 8, 5, 15, 26, 27, ... 20 !!! Jaaaaahhhh, aaaaaaa, seeeeedmicaaaa !!! Imam jeeeeee !!! Vikao sam iz sveg glasa, drao se do iznemoglosti...
        U trenucima najvećeg slavlja, prekinula me je Lidija. -Ustaj, bila je stroga. -Diži se ! Dok sam je gledao pogubljeno, pokušao sam da joj objasnim šta mi se upravo dogodilo... -Ma budi se budalo ! Kakav loto, sve je to namešteno... Kiptela je ona od besa, dok sam ja bezuspešno pokušavao da otvorim oči... -Sedmica je samo u naših 10 prstiju. Zapamti dobro, samo u naših 10 prstiju i nigde više, a ako baš hoćeš da se izležavaš, samo se seti kakvu ti je frku gazda napravio kada si zadnji put zakasnio na posao !