Na kraju svake godine volim ovde da ostavim par komentara i mislim da su redovni posetioci to već i primetili. To me podseća na završni račun koji se radi po firmama, pa ne isključujem mogućnost da je ova moja navika pomalo i profesionalna deformacija...
        Za razliku od prošlih godina, kada sam uveliko sumirao rezultate i navodio planove za budućnost, ovoga puta ne želim ništa posebno da napišem. Ustvari, mislim da sa godinama postajem svesniji suštine života, a i osetljiviji sam na promene... Postao sam kao oni matorci od pre 10-15 godina koji su, bilo šta da se dešava, govorili: -Dobro je, samo da ne bude gore... Na kraju je uvek bilo sve lošije, ali oni bi i dalje govorili: -Dobro je, samo da ne bude gore... Nisam verovao da se taj sindrom može pojaviti i kod mene, ali evo jeste... Ništa mi ne treba! Ništa ne želim! -Dobro je, samo da ne bude gore...
        Sada vidim da su, u ovoj fazi života, deca mnogo fina "stvar" za čoveka. Važno je da dođu u pravo vreme. Ni prerano, ni prekasno... U tom slučaju oni ponovo vraćaju strast življenju.
        Primer nove godine je ilustrativan, ali i aktuelan... Normalno je da euforija svaki naredni put sve više bledi i da se čovek u zrelijem dobu odnosi prema svemu sa sve većom dozom ravnodušnosti. Magija novogodišnjih praznika potpuno bi nestala da nije tih malih, slatkih vragolana... Zahvaljujući njima ponovo se radujem paketićima, ukrasima na jelci, šarenim balonima i vatrometu... Dok gledam njih kako uživaju, uživam i ja... Ponovo... Kapital je to, najveći! Valjda zbog njih i govorim ono čuveno: -Dobro je, samo da ne bude gore...