|
Više puta sam imao nameru da posetim Prag, a najbliže sam tome bio u proleće 2005. godine kada sam sa prijateljima sve rezervisao, prikupio dokumentaciju, ali je zbog nedovoljnog broja zainteresovanih za put agencija otkazala odlazak (nedelju dana pre zakazanog datuma). Kao rezervnu varijantu iskoristili smo tada Istanbul.
Ove godine, ja sam bio taj koji je bio veoma blizu odluke da odustane. Razlog je bolest koju sam zaradio u najgore moguće vreme. Ustvari, svi smo u kući bili bolesni. Starija ćerka je zakačila virusnu upalu grla, praćenu visokom temperaturom, nedelju dana pred naš put. Mlađa je isto to dobila dva dana kasnije, a odmah posle nje na red je došla i Lidija... Deca su (srećom) odlično odreagovala. Mislim da nisu bolovale više od dva dana. Sa ženom mi je bila malo teža situacija... Ipak, i ona se pred sam polazak poprilično oporavila. Ostao sam jedino ja - baksuz!
Iako sam svih tih dana vilenio po stanu sa povezom preko nosa, iako sam unosio abnormalne količine vitamina, iako sam preventivno "ispirao" usta šljivovicom, virusi su me (ipak) savladali tri dana pred put. Osećao sam se grozno, zaista... Pošto nisam mogao da odsustvujem sa posla, ostali su mi samo subota i nedelja pre podne za oporavak. Bio sam neverovatno disciplinovan - non stop u krevetu i okružen čajevima i lekovima koje sam sam sebi prepisao (budala). Naravno, nisam uspeo da se izlečim. Temperatura nije padala ni malo, a nervoza je postajala sve veća i veća - do neizdrživosti.
Dva sata pred famozni polazak, doživeo sam i nervni i svaki drugi slom... Temperatura je bila 39 stepeni, grlo upaljeno... Odlučujem (uz savetovanje sa stručnijim osobama) da promenim lekove i odlazim u apoteku. Kada sam se vratio, počinjem sa pakovanjem koje je po svemu ličilo na ono u popularnoj tv emisiji "Leteći start" (znači veoma  brzo). Odlučujem da ću (ukoliko uspem da snizim temperaturu) krenuti, a u suprotnom ostati kod kuće. Lidija nije puno uticala na mene. Prepustila je da sam donesem odluku. Na svu sreću, toplomer je pokazivao 37,5 stepeni, i ja (u poslednji čas) pristajem da krenem.
Kada smo izašli iz zgrade i odložili torbe ispred garaže, činilo mi se da sam bio potpuno mokar, gola voda... Raspoloženje mi se toliko srozalo da nisam imao volje da progovorim. Bilo mi je mnogo krivo zbog toga, ali nisam mogao protiv sebe... Nakon desetak minuta vožnje stigli smo u Vrbas, tj. na planirano mesto polaska. Napolju je bilo veoma hladno, a ja sam jedva čekao da dođe autobus, da se smestimo, i da na miru popijem svoj antibiotik...
|
