Dan koji smo proveli u Karlovim Varima, jednom od poznatijih banjskih lečilišta i izletišta u Evropi, meni će ostati u sećanju pre svega po tome što sam se veoma loše osećao. Nekoliko puta sam hteo da odustanem od obilaska banje i smestim se u neki kafić ili restoran, ali iz samo meni znanih mazohističkih razloga odustajao sam od toga i uvek ostajao u sastavu grupe.
        Inače, Karlove Vari sigurno ne izgledaju najreprezentativnije u januaru mesecu, ali tu se ništa nije dalo promeniti... Nedostajalo je zelenilo, crvene muškatle, palmice i ostali detalji uz koje ovo mesto deluje potpuno drugačije, ali šta da se radi... I u ovakvom (zimskom) izdanju sve je bilo i više nego O.K.
        Jedna od zanimljivosti svakako je i to da je deo aktuelnog nastavka iz James Bond filmskog serijala sniman upravo ovde. Karlove Vari "glumile" su, ni manje, ni više, nego Crnu Goru... Kažu da su se (posle odgledanog filma) mnogi turisti u svetu raspitivali za Montenegro i smeštaj na prikazane lokacije, ali su morali biti razočarani (jer ono što su videli u njemu, u toj zemlji ne postoji) ili preusmereni na originalno mesto...
        A na originalnom mestu sve je fino, tiho i čisto i valjda sam baš iz tih vrednosti crpeo snagu za gotovo nemoguću misiju koju sam postavio pred sebe, a koja je glasila: "Ostati na nogama!". I bogami, da ne bi ruske crkve, ko zna kako bi se sve završilo. U njoj sam seo na klupu i odmorio se (posle dosta napornog hodanja). Nekim babama nije baš bilo pravo što sam im zauzeo mesto, ali meni je tih nekoliko minuta odmora puno značilo.
        Posle obilaska najzanimljivijih lokacija banje, koja polako vraća stari sjaj, došlo je i vreme ručku. Zanimljivo je da, koliko god da sam bolestan, on za mene uvek predstavlja dobar razlog za podizanje raspoloženja. Još kada sam skapirao da će nas kompletan i kvalitetan obrok (sve sa desertom i kafom) koštati samo 5 evra, nisam mogao sebi da dođem... Znači u centru čuvenih Karlovih Vari možete ručati za manje pare nego u Kuli. I što je najgore, video sam još milion primera koji ukazuju na to kako nas u Srbiji šišaju k'o ovce... E u kakvoj lopovskoj državi mi živimo!
        Dok smo se polako kretali ka autobusu, koji je trebao da nas vrati nazad u Prag (oko 130 km udaljenosti), čuo sam ne baš zanemarljiv broj ljudi koji govore ruski jezik. Kažu da je ruski kapital vodeći u procesu reanimacije ovog lepog mesta. Eto šta je život... Prvo su ih Rusi (komunisti) decenijama upropaštavali, a sada ih (tajkuni) kao podižu na noge. Ne mogu se Česi nikako rešiti "ruske braće"...
        Ono što će uslediti po povratku u Prag, predstavlja jedan od mojih neprijatnijih momenata u životu... Slomljen visokom temperaturom, skljokao sam se u krevet, bez ikakve šanse da iz njega ustanem u neko skorije vreme... Morao sam da propustim odlazak u čuvenu pivnicu Flek, koji je upravo tada bio u planu! Morao sam da propustim ono o čemu sam maštao nedeljama pred polazak na ovaj put... Strašno, ali zaista mi nije bilo ni do čega u tim trenucima. Mislim da 10-15 godina nisam imao ovako visoku temperaturu, niti toliko dugo bolovao... Jednostavno, "takva mi bila sudbina"...
        U "Flek" je otišla Lidija, što je za mene bila samo delimična uteha. Sve naknadno iskonstruisane reči podrške koje su mi upućivane po povratku (kako pivo i nije baš neko, a pivnica ništa posebno) nisu imale željeni efekat... Ljudi moji, pa "Flek" je istorija i doživljava se iznutra, srcem... "Flek" je mnogo više od jedne krigle crnog piva...