Dan kada se završava godišnji odmor, ili neko putovanje, za mene je uvek veoma tužan dan. Povratak u svakodnevicu je kao kada vas neko probudi iz sna u najlepšem trenutku... Međutim, ono što može biti olakšavajuće je potencijalni obilazak još nekih lokacija prilikom odlaska. Tako smo se i mi, iako već spakovanih torbi pored hotela, tešili predstojećim odlaskom u dvorac Šternberk, kao i najavljenim šopingom u Brnu. Gajio sam iluzije da nije još sve gotovo...
        Ponovo sam se osećao dobro, ali to nije promenilo moju odluku da više nikada ne putujem u toku zime na ture ovakvog tipa. Ne želim da se, ni meni, ni bilo kome drugome, ponovo desi ovakav maler... Inače, broj ljudi koji kašlje ili se žali na zdravstveno stanje bio je osetno veći nego kada smo kretali na put.
        Dvorac Šternberk veoma je lep, iako na prvi pogled možda i ne izgleda tako zbog pomalo oronule spoljašnjosti. Podignut je u XIII veku, (1241. godine) i u njemu živi i vlasnik - grof od Šternberka, kome je objekat vraćen 1992. god., nakon propasti socijalističkog uređenja države... Nikada ranije nisam bio u nekom sličnom zdanju i, možda i zbog toga, sve mi je bilo veoma zanimljivo... Dvorac Šternberk jedan je od retkih koji će vam otvoriti svoje kapije i van sezone u čijem špicu, inače, dominiraju Konopište i Karlštajn... Sve u svemu, super je u dvorcu, ali mislim da nikada ne bih mogao da živim u njemu, niti bilo kojoj drugoj građevini slične kvadrature. Ma što je previše, previše je... Šta da radim sa 50 soba? Ili sam možda nesposoban da prihvatim nešto tako zbog višedecenijskog tiskanja u 50 i kusur kvadrata? Vrag će ga znati...
        Što se tiče šopinga na putovanjima, on za mene uvek ima neki neobavezni karakter, gde mogu nešto da kupim, ali i ne moram ništa. Za ženski svet, to je sve samo ne obično "švrljanje" između rafova... Prilikom posete tržnim centrima ja obično zaglavim u delu gde se prodaje tehnička roba. Čini mi se da bih ceo dan mogao da potrošim gledajući u nekakve plazme, kablove, CD-ove, foto aparate i tome slično... Lidija je, opet, preopterećena krpama. Kupovina je jedan od retkih momenata u životu, kada je bolje da nismo zajedno, jer postoji velika verovatnoća da ćemo se posvađati, što zbog moje apsolutne nezainteresovanosti za taj čin, što zbog Lidijine fobije da neće stići sve da pokupuje, kao i ogromne nervoze koja je u tim trenucima obuzima...
        Iz tržnog centra u Brnu izašao sam bogatiji za nekoliko limenki češkog piva, čisto da nadoknadim propušteno, kada se vratim u Kulu.
        Kraj "češke avanture" nezaustavljivo se bližio i ja to nikako nisam mogao sprečiti. Zamišljene granice (osim one realne - mađarsko-srpske) padale su jedna za drugom i veoma brzo smo se našli tamo odakle smo i krenuli - u Vrbasu. Da skorih dana ne idemo u Dubrovnik, možda bih i bio tužan. Ovako, samo ću ponoviti citat iz 3. nastavka ove priče:

        "Petre, kako je lepo živeti..."