Ovo su dani kada nemam nikakvu inspiraciju za pisanjem, mada bi trebalo da "sročim" nešto... Mislim... red je ! Pa nije me bilo od avgusta...
        Momentalno mi je jedino bitno da Zvezda dobije u Francuskoj i prezimi u Evropi. Šta drugo može da se poredi sa tim ? Ništa ! Znam da sada svi mislite da sam "prolupao", ali baš me briga. Neću ja nikome da polažem račune, a naročito ne dokonim čitaocima "Miletove strane". Ko vam je kriv što ste zalutali ovde... Ne trebaju mi kule i gradovi, kamioni, avioni, pare, titule, unapređenja, čast... Ništa od toga me ne zanima... Želim samo tri bedna boda iz Strazbura... I, naravno, par piva posle utakmice... Ma meni su u životu bitne samo sitnice... Prezirem predmete... Živim samo zbog osećaja koji se javljaju kada radim stvari koje volim... I zato: "Napred Zvezdo, samo napred..."
        Osim navijačkog ludila, ovih dana, opet me je uhvatila ona moja čuvena "putnička groznica". Moram negde da idem... Negde "napolje"... Baš razmišljam o tome kako (polako, ali sigurno) starim i kako neću uspeti da proputujem ni približan deo onoga što sam zamislio... A moglo se više... Siguran sam u to... Svi smo mi mogli više... I oni što su zidali glomazne kuće, koje nikada nisu uspeli da završe... I oni što su zadnju paru davali za skupe automobile... I oni što su se venčali sa osamnaest... I oni što su prokockali sve za jednu noć... I oni što su pravili svadbe, sahrane, rođendane, ispraćaje, a pri tom se zaduživali preko svake mere... I oni što su bili prokleti i držali svaki dinar pod ključem... I oni što su se plašili šta će komšije da kažu... I oni što su poginuli za ideale... Svi smo mogli više !
        I pored svega, neću dopustiti da "odem", a da ne vidim ni Rim, ni Pariz, ni Atinu, ni Moskvu, ni Prag... Neću dozvoliti da ne upoznam nekog Španca, Francuza ili Grka... Neću dozvoliti. Nema šanse, dragi moji prijatelji, nema šanse...

        I dok mrak osvaja sobu, moje oči su sklopljene... Iako je sudar s realnošću neizbežan, misli putuju daleko od mene... Uživam...