Sve što je lepo kratko traje, pa tako i ova bugarska priča... Stvarno je brzo prošlo tih 10 dana odmora. Što je najgore, imao sam osećaj da nismo iskoristili ni deo od onoga što se nudilo. Eh, da je sve potrajalo barem još malo...
        Ubedljivo najgora faza svakog putovanja je kada moraš da pakuješ stvari za povratak kući. Poslednji dan nikada ni ne računam u godišnji odmor. Jednostavno, ne mogu da se opustim. Samo razmišljam o tome da sve prođe u redu, odn. da nešto ne zaboravimo da uradimo ili spremimo...
        Otišao sam do samoposluge da kupim nešto hrane za put. Često smo pazarili tamo i, moram priznati, sam čin kupovine bio je veoma zanimljiv, za razliku od onog u Kuli, gde su nam se sve namirnice smučile i gde smo bez ikakvih ideja kada treba obaviti nabavku... Nameračio sam se na nekakve trajne salame i kobasice. -Hmm... ovo mora da je dobro, a i nema šanse da se pokvari u putu, pomislio sam. Odmah sam ih ubacio u korpu i nastavio dalje. Voda, sokovi i "grickalice" bili su sledeći na redu... Za koji minut završio sam sa kupovinom, i žurno napustio prodavnicu.
        Lidija se sa decom kupala u bazenu, a ja sam "kulirao" na ležaljci. Čekali smo da prođe još to malo vremena što nam je preostalo...
        Autobus je kasnio skoro 20 minuta, a ja sam video sva ona lica od prvog dana ponovo na okupu. Slušao sam njihove priče i doživljaje... Ubrzo smo krenuli... Sunčev Breg ostajao je sve dalje iza nas, a ja sam se pitao: -Hoćemo li ga ikada više videti?

        Tokom večeri Lidija je strašno ogladnela, pa je zatražila da joj dodam kutiju sa hranom. Ispružio sam se i dao joj sve one salame i kobasice što sam ih brižljivo odabrao u samoposluzi. Okrenuo sam glavu prema prozoru i nastavio da dremuckam... Ali nije trajalo dugo... Moja partnerka je vikala tako glasno da mi je srce sišlo u pete: -Mile idiote, gde li si samo pronašao ovu odvratnu, smrdljivu kobasicu koju ne bih pojela ni da znam da mi je poslednja u životu?

-KRAJ-