Ovaj tekst bi trebalo tretirati kao neku vrstu "vodiča za neupućene", uz obavezan podnaslov: "Šta vas sve može snaći ako se rodite u Srbiji".
        Zapravo, uspeh je i roditi se, jer je smrtnost novorođenčadi ovde među najvećim u Evropi. Ako bi vam, ipak, pošlo za rukom da ugledate svetlost dana, još uvek bi postojala realna mogućnost da vas u porodilištu proglase mrtvim. Kada bi pravi roditelji prihvatili serviranu informaciju o neuspelom porođaju, ovdašnji doktori bi vas prodali nekom od bogatih usvojitelja sa zapada...
        Ali pretpostavimo da ste bili bolje sreće i pregrmeli iskušenja ove vrste. U tom slučaju, za par dana biste napustili porodilište i našli se u kući zajedno sa vašim roditeljima. Nažalost, to za vas (kao novopečenu bebu), ne bi bilo ništa manje traumatično iskustvo... Zašto, pitate se ? Pa zato što biste shvatili da sobu morate da delite sa mamom, tatom, babom, sestrom ili bratom, zato što bi vam podvalili krevetac star 15 godina, i zato što bi svi oko vas bili sujeverni i zamajavali vas svakojakim vradžbinama...
        Kada biste, napokon, odrasli (nakon što vam dosadi i poslednja kineska igračka) sledio bi polazak u školu... Međutim, to i nije neki razlog za radost... Tamo, najčešće, nema ničeg pametnog: -Ni slobodnih učionica, ni kreda, ni sapuna, ni grejanja... Ima, pak, dosta učiteljica koje su isfrustrirane zbog male plate, ima narko dilera, ima kriminala, ima oružja... Nastavni plan i program su posebna priča... Po njima se vidi da ministri prosvete tretiraju decu, kao naučnici bele miševe u svojim laboratorijama... Grozno...
        Nakon obrazovne avanture, muškarce bi čekalo služenje vojnog roka... Tome se ovde više niko ne raduje. U vojsci stalno neko gine iz misterioznih razloga (i u miru), a možete tek zamisliti kada se zarati... Odlazile su i čitave generacije.
        Posle svega, mogli biste da pokušate sa fakultetom, iako je ovo zemlja u kojoj visoka škola i nije baš na nekoj ceni... Sva učenja, gladovanja, nerviranja i putovanja, obesmislili su likovi koji sve ispite mogu da kupe, i tako "bez po muke" i formalno dođu u posed "znanja"...
        Ali ne vredi klonuti duhom... Treba ići napred, jer život je nemilosrdan i surov. Treba što pre pronaći neki posao, izvor prihoda... Međutim, gde god da pokušate, naići ćete na zatvorena vrata. Ako ne želite da kradete i ubijate, velike su vam šanse da ćete morati da se oprobate u privrednom kriminalu... Pa šta vam drugo preostaje ? Najverovatnije ćete raditi "na crno", plata će vam kasniti oko 3 meseca, a kada je dobijete, trajaće vam tek toliko, koliko i suzdržanost vaših prijatelja prema kriglama piva, kada vikendom izađete u grad...
        Da li biste smeli i da pomislite na brak i decu ? Biste !? Uh, pa vi ste baš hrabri... Upozoravam vas da biste živeli u zemlji u kojoj mladi bračni parovi ne mogu da zarade za svoj stan ili kuću, već moraju da budu kod roditelja, ili u iznajmljenom prostoru. U takvoj situaciji, ne biste imali novca ni deci za čokoladu, a kamoli za nešto više... Ona bi, najverovatnije, odrastala u iznošenoj odeći koju bi vam poklonili vaši prijatelji...
        Dok bi klinci rasli, osećali biste kako vas sustižu godine... Sigurno bi vas obuzeo strah da ne upadnu u loše društvo. Droga je jeftina i loša, a njihova radoznalost bezgranična... Sredovečne bitange u skupim automobilima vrebale bi vaše maloletne ćerke na svakom koraku. One bi ih, pak, zavodile polugolim telima. Ovde se devojke ne oblače baš previše... Sinovi bi, naprasno, počeli da se interesuju za oružje. Njima je "cool" biti kriminalac. Ups, izvinite ! Ovde se kaže - "žestoki momak".
        Dok biste se zamajavali sa decom, brzo bi stiglo i vreme za odlazak u penziju... Ona bi, sasvim sigurno, bila veoma mala... Ali nema razloga za brigu, imali biste dovoljno za hleb i mleko... i preživeli biste. Ipak, trebali bi vam i lekovi, a oni znaju biti veoma skupi... Onda bi usledili lekarski pregledi, bolnice, operacije, a sve to košta... Iako ste ceo život izdvajali za zdravstveno osiguranje, to vam više ništa ne bi važilo. Morali biste da plaćate ponovo... Kada biste se (najzad) domogli bolnice, shvatili biste da vam njeno osoblje nije ni najmanje naklonjeno... Najsrećniji bi bili da vas nema. Niko se ne bi brinuo o vama, svi bi bili drski i neljubazni. Hrana bi bila šokantno loša, a ne biste imali čime ni da je pojedete, osim ako ne ponesete viljušku i kašiku od kuće...
        Posle svega što sam napisao, verovatno biste se najbolje osećali na samom kraju... Na rastanku... Baš kao i svi ostali koji su odlazili... Tužno je da je tako, ali jeste... Jer, ovde možete da živite jedino iz ljubavi, nikako zbog nečeg drugog...
         A priznaćete, to i nije baš tako mala stvar...