Za ovo vreme me vežu predivne uspomene. Mislim da sam veoma srećan čovek, jer sam imao mogućnost da osetim šta znači "studentski život", iako se on odvijao u veoma burnom vremenu (1989-93).
          Kada pomislim na fakultet uvek se najpre setim prve i druge godine, setim se punog amfiteatra, krcatog kluba EF ("drugarsko veče" utorkom i četvrtkom), ulice A.Parčetića, odlično snabdevene menze i kantine... Setim se "Stare picerije", "Bosa", "YU Festa", "La Boem-a", "MVM-a", "Lifke"...
          Prvu godinu studija sam stanovao privatno u stanu u blizini fakulteta, a od druge do četvrte godine bio sam u "Novom domu". Cimeri u stanu bili su mi Mitrić Darko iz Kule i Škrbić Branko iz Kucure. Obojica su studirali na Višoj tehničkoj školi. U domu sam bio sa Darkom Tomaševićem iz Kule i Milović Borisom iz Vrbasa (2.i 3.godina) i Kovačević Draganom iz Loznice i Zoranom (ne mogu da se setim prezimena) iz Sarajeva.
          Vreme u kome sam studirao bilo je potpuno neverovatno. Startovao sam na jesen 1989. godine. Ubrzo je usledio ekonomski program tadašnjeg premijera Jugoslavije - Ante Markovića... Otvarali su se Free Shop-ovi na sve strane, strane prodavnice, šverc je cvetao. Subotica je tada bila prepuna Rusa koji su jurcali po gradu, od radnje do radnje, i kupovali sve živo... I nama je skočila kupovna moć, a naročito je popularna bila kupovina tehničke robe.

          Studentski standard bio je na zavidnom nivou. U menzi je bilo svega: 3-4 jela za svaki obrok, desetine vrsta kolača, mlečni proizvodi, više vrsta mesa (ćevapčići, ražnjići...), pice, pudinzi, kesten pirei, pomfrit, sokovi, salate... Kantina je bila puna suhomesnatih proizvoda, a i svega ostalog. Stipendije su bile korektne, pa se živelo na visokoj nozi. Od džeparca se moglo priuštiti puno toga, kao npr. putovanje u Mađarsku u Segedin (što radi kupovine, a što zbog obične zajebancije).
          Na žalost ovde sve što je lepo kratko traje... Politička situacija bila je sve lošija i uskoro je počeo rat. Uznemirujuće vesti o sukobima u Sloveniji saopštavao nam je profesor za vreme ispita !!! Od tada više ništa nije bilo isto. Pošto je opcija kojoj sam ja pripadao (učestvovali smo na studentskim demonstracijama u Beogradu 10-12. marta '91. i zalagali se za mir i promene) poražena u Srbiji, haos je mogao da počne...

          Studenti su slušali vesti na svakih sat vremena, svi su bili nervozni i zabrinuti. Standard se potpuno srozao. Svet nam je uveo sankcije, a u zemlji je pokrenuta hiperinflacija. Sećam se da sam, kada bih doputovao u Suboticu, odmah kupovao kartu za nazad, jer je njena cena posle 4-5 dana toliko skakala, da ne bih imao novca za povratak kući. Studentska kantina više nije radila, a u menzi je hrana postala mizerna (varivo sa parčetom salame za ručak i testo sa mrvicama za večeru!!! Retko ko je mogao da izađe u grad, jer je tura pića koštala više od prosečne plate. Sedeli smo u sobama i kupovali pivo od domara koji je tako dodatno zarađivao. Ta promena me je mnogo pogodila, pa sam na kraju 4.godine odlučio da napustim Suboticu i da apsolventski staž "odradim" kod kuće. 2,5 godine kasnije diplomirao sam kod profesorice Stanislave Acin Sigulinski...
          Na kraju ove priče moram da spomenem još neke ljude koji su mi puno značili. Lalović Božana, Vujović Dragana (iz Kule), Mandić Dijana, Ćurčić Vesna, Đorić Goran (iz Zrenjanina), Babić Olivera, Milidragović Sonja (iz Sečnja), Bilbija Saša (iz Radičevića), Njegovan Dragan (iz Lipara), Savić Mirko (iz Žednika), Karlović Zlatko (iz Bos.Broda), Jeličić Dejan (iz Smedereva). Mnoge sam izostavio, ali nema ni smisla da nabrajam celu generaciju. Sa osobama koje sam nabrojao, proveo sam dosta nezaboravnih trenutaka, koje ću pamtiti celog života. Molim bilo koga od spomenutih da mi se javi, ako ikada naleti na ovaj tekst...