Venčanje predstavlja jedan od najsvečanijih događaja u životu svakog čoveka. Moje je došlo kao posledica, gotovo, trogodišnje uspešne veze. I šta reći tim povodom? Pa ništa... Bio sam veoma srećan ! Zaista... Volim revolucionarne promene, a ovo je bila jedna od njih. Dobio sam oslonac, podršku, razumevanje... Sve to u samo jednom danu !
          Inače, nikada nisam imao ništa protiv venčanja. Ne svog, nego bilo čijeg... O.K. mi je to. Ali svadbe... Užas ! Mrzeo sam ih od kada znam za sebe. Grozno nešto... Nikada mi se nisu sviđala prosečna srpska svadbena veselja. Kao prvo, previše je ljudi. Kao drugo, nerviraju me običaji. Baš svi ! Kao treće, muzika je grozna. Najčešće... Četvrto, neviđeno me smara ono kolo "dva koraka napred, jedan nazad". Smara me i samo gledanje, a da ne govorim kako se osećam kada se (slučajno) nađem u njemu... Užas ! I peto, klopa je loša... Ustvari, najviše volim meze i predjelo... To zna biti dobro, ali, glavno jelo je, najčešće, "bljak"... Prasetina (kosti+mast) ! Tuga... Pa ljudi, menjajte to ! Dosadno je ! Dajte nešto modernije, raznovrsnije, maštovitije !
          Zbog ovih "svadbenih frustracija" nikada nisam sebe video kao glavnog učesnika istih, i zato sam bio veoma zadovoljan kada sam primetio da ni "izabranica srca mog" ne insistira na održavanju gore opisanog narodnog veselja... Svi razlozi, pa i oni finansijski (u današnje vreme veoma bitni) uticali su na našu odluku da, nakon venčanja (17.11.2001.), priuštimo gostima (30-ak ljudi) i sebi, umesto svadbe, jednu prigodnu večeru u obližnjem restoranu.
          Bila je to dobra odluka... Posle venčanja u opštini i crkvi (ovo drugo zbog Lidijinog insistiranja) smestili smo se u mali, ali prijatan restoran pored kanala. Osoblje nas je ljubazno dočekalo i uputilo na rezervisana mesta. Super ! Najzad smo se našli pored hrane i pića, a daleko od nužnih formalnosti... U takvom ambijentu osećao sam se mnogo bolje, tako da ni neki sitni propusti nisu delovali loše na mene. Pa ni onaj sa tortom...
          Evo šta se dešavalo... Dok smo sedeli i pijuckali, prišao mi je jedan od konobara. Pozvao me je u kuhinju. Kada sam došao, počeo je da se izvinjava... Pokazao mi je našu tortu, koja je stajala u frižideru. Bila je malo deformisana. Rekao je da im je pao nekakav papir na nju. Predložili su da je, zbog toga, oni iseku na komade, umesto da to učinimo - mi mladenci. -Ma nema frke, poručio sam im, misleći da je to odlična ideja i da je baš dobro ispalo... Mislim, kakvo sečenje torte !? Što da se Lidija i ja mučimo oko toga, kada će ljudi sve sami da odrade... Na moje iznenađenje (kada sam se vratio za sto), primetio sam da ove moje žene (Lidija, mama, sestra, komšinica...) uopšte ne dele moje mišljenje. Bile su spremne na linč ! -Izdaja ! Dole lopovi ! Odzvanjalo je iz nežnih ženskih usta, dok sam ja pokušavao da smirim situaciju: -Alo... Ženim se ! Za mene je danas poseban dan i nema te torte koja može da mi pokvari ugođaj... Smirite se, molim vas ! Srećom, urodilo je plodom...
          Posle večere preostalo je još samo da prenesem dragu preko kućnog praga. Malo sam se pribojavao hoću li imati dovoljno snage za tako nešto, pa sam se (specijalno za tu priliku) ugojio par kilograma. Lidiju sam, naravno, zamolio da pokuša da smrša. Takav zahtev nije joj teško pao, pa je oslabila i više nego što sam prvobitno zahtevao... Svi preduslovi za uspešan "prenos" bili su ispunjeni... Ura ! Lidija je u mojoj sobi ! Više nikada neću biti sam ! - urlao sam od sreće...
          Ali, radost je kratko trajala... Vrlo brzo sam se poželeo samoće, ali nije bilo šanse da mi se želja ispuni... Beba je plakala po ceo dan i noć, baba i deda su delili nekakve savete, a Lidija je počela da kritikuje sve moje osobine zbog kojih se, nešto ranije, i udala za mene...