|
Ovaj
serijal započinjem sa jednim veoma negativnim sećanjem. Ne znam
zašto mi je baš to prvo palo na pamet, ali kad već jeste, nema razloga
da ne počnem sa njime.
Možda ćete pomisliti
da je moja kuknjava neosnovana, jer pripravnički staž verovatno
nikome nije ostao u previše lepom sećanju, ali verujte mi na reč
- moje iskustvo je grozno !
Na neki način i
sam sam kriv zbog svega toga... Nakon završetka studija zaposlio
sam se u Rodić MB kompaniji i zapravo tamo sticao prva iskustva
u poslu... Ali kako sam bio nezadovoljan tretmanom, poslom i perspektivom
koja me čeka, posle 8-9 meseci rada, odlučujem da napustim firmu...
Privukao me je oglas u kome Opštinska uprava Kula traži pripravnike
na period od godinu dana. Naravno i mogućnost dobijanja stalnog
zaposlenja činila se prilično realnom...
Sve ovo dešavalo
se u periodu decembar '97.- decembar '98. u vreme vladavine
SPS-a. Tada su mnoge stvari bile formalne, a to što one zapravo
ne funkcionišu nikoga nije zanimalo (znate već: ulje je jeftino,
ali ga nema; benzinske pumpe rade, ali benzina ni od korova; stekli
ste pravo na dečiji dodatak, ali novac ne dobijate...) Slična je
bila i naša situacija... Posle nekoliko dana shvatio sam da su nas
šestoro primili iz jednog jedinog razloga: bili su primorani političkom
odlukom, kako bi jednog dana u dnevniku bilo pročitano da je na
nivou republike te godine zaposleno desetine hiljada mladih, obrazovanih
kadrova i kako bi prosečan gledalac istog pomislio: Uh ala ova vlast
dobro radi, evo zaposliše nam decu ! To što posla nije bilo za nas,
nikoga nije zanimalo !
Prema nama su se
poneli kao prema prenosiocima zaraznih oboljenja. Smestili su sve
nas u posebnu kancelariju (u koju, inače, niko nije zalazio), govoreći:
Sedite tu dok ne vidimo šta ćemo sa vama ! Naravno mi bismo seli
da smo imali na šta... A kada smo, ipak, pronašli nekakve klimave
stolice i fotelje sa početka šezdesetih godina - nastao je razdor
među nama ! Svako se grabio da zauzme što bolju stolicu, jer trebalo
je presedeti 7 sati svakoga dana. Nismo radili ama baš ništa, a
kada bismo se interesovali o tome ko nas je i zbog čega uopšte i
primio i hoćemo li biti raspoređeni po sektorima, kako bismo bili
od koristi i učili posao, obavezno je sledio odgovor: Strpite se,
biće sve u redu ! Skoro niko nije obraćao pažnju na nas, sem bivšeg
načelnika finansija, koji je dolazio, ali bolje da nije... Pričao
je bajke...
Kada smo videli
da smo u "karantinu" iz koga izlaza nema, rešili smo (svako
na svoj način) da sebi skratimo vreme... Neki od nas su se pojavljivali
samo ujutro, neki su doneli tranzistor i svakodnevno "cepali
narodnjake", a neki bi igrali društvene igre (Yamb)...
U to vreme nisam
se razumeo u računare, ali moj afinitet prema njima ipak je primetila
"legendarna koleginica" (jednom prilikom kada su nam ubacili
neku "kantu" od računara u kancelariju, jer ga niko nije
hteo...) i rekla: Mileusniću, pa ti si lud za kompjuterima, ma vidite
li vi koja je to strast... Jaooo...
Danas vidim da je
bila u pravu...
Rastali smo se tog
decembra 1998. i otišli svako na svoju stranu... Tada sam mislio
da sam glupo izgubio godinu dana, ali sam kasnije shvatio da sam
ih izgubio mnogo, mnogo više...
|
