|
Mogu
zamisliti kako će se ova priča činiti današnjim klincima, kada i
meni (kao svedoku dešavanja) izgleda potpuno nestvarno... bajkovito...
Titov pionir postao
sam 1976. godine. Na glavu su mi stavili kapu sa petokrakom, oko
vrata vezali crvenu maramu, a u ruke tutnuli knjižicu... U školi
su nam držali "pionirske" časove, a mi smo (ni krivi ni
dužni) uvučeni u nešto čega nismo bili svesni. Pisali smo sastave,
crtali i recitovali, a sve na jednu temu (u par varijacija): "Tito
- to smo svi mi", "Tito heroj", "Druže Tito,
hvala ti što postojiš"... Tito je bio glavni junak u tadašnjem
nastavnom programu. "Kočoperio" se sa prvih strana gotovo
svih udžbenika i to uvek u drugačijem izdanju (muzičar, pisac, metalac,
lovac).
Rođendan tog čoveka-boga
proslavljala je (a zar ste sumnjali) cela nacija... Pardon ! Cela
zajednica zbratimljenih naroda i narodnosti i to na vrlo neuobičajen
način... kao Dan mladosti ! Danima pre tog dana (25.maja) uzduž
i popreko lepe (tamo daleke) naše domovine, hiljade radnika, omladinaca,
vojnika, rudara, pastira, i poštenih profesora, inženjera i doktora,
svojim su rukama prenosili jedinstven dar predsedniku - Štafetu
mladosti ! Bila je to nekakva drvena, a kasnije metalna palica...
A u mestima kroz
koja je prolazila ta famozna štafeta (mi deca voleli smo da kažemo
"pašteta") bila je prava fešta. Na trgovima - bine, muzički
programi, recitali, folklor i desetine "palica" koje su
donosili radnici iz lokalnih firmi i raznoraznih organizacija...
 |
U Kuli se sve, najčešće,
odigravalo na prostoru ispred gradskog hotela (danas parking) i
to pre podne, u toku radnog vremena (i lepo i korisno)...
Mi deca dovođeni
smo iz škola i postrojavani u prve redove... Nikad nisam voleo takve
parade, pa bih najradije "odmaglio" prema kući, ubrzo
nakon što bi moje prisustvo postalo uočljivo. Propuštao bih tako
pesmu i igru razdraganih proletera i "govoranciju" njihovih
predstavnika u organima vlasti.
Ipak, dva dočeka
ostala su mi u posebnom sećanju. 1977. i 1985. godine, kada je štafeta
"noćila" u Kuli. Dočeci su tada organizovani na fudbalskom
stadionu, u večernjim (noćnim) satima, uz bogatiji program. Naročito
pamtim nastup niške grupe "Galija", kada su, posle jednoipočasovnog
uštimavanja, nastupili i poručili Titovoj omladini: "Ma digni
ruku !"
Praznik je svoje
veliko finale imao na stadionu JNA 25.maja u Beogradu. Održavao
se slet, a mi bismo, kao omađijani (ili zbog nedostatka tv ponude),
prenos celog događaja pratili posredstvom televizije.
Ko zna koliko bismo
još uživali u hipi šarenišu socijalističkih heroja da se nisu oglasili
Slovenci sa predlogom da se proslava "reorganizuje" i
prilagodi ukusu mlade generacije, a štafeta i slet ukinu. Ovakva
zalaganja izazvala su ogorčenje i žestoku reakciju slobodar(n)skog
srpskog naroda. Ipak, kako smo se ubrzo radije opredelili za živog,
nego za mrtvog vođu, i u Srba je interes za štafetom vrlo brzo splasnuo...
Ostala je da živi
samo uspomena na ta divna vremena, ali divna ne zbog sleta i štafete,
već zbog osmeha, vedrine, optimizma i naravno... punih novčanika.
|
