|
Bio sam prva godina
srednje škole. Sedeo sam u učionici i iščekivao početak časa ruskog
jezika. Nastavnica je kasnila, ali nije mi bilo krivo... Mrzeo sam
taj predmet ! Kada se, najzad, pojavila rekla je nešto što je ceo
razred ostavilo "bez teksta"... -Danas nećete imati
čas. Ići ćete na snimanje filma. Pre polaska svratite do kuće i
uzmite kofer ili putnu torbu, koji će vam biti potrebni.
Nisam mogao da verujem
svojim ušima ! Činilo mi se kao da sam dobio premiju na loto-u !
Pa ne samo da neću imati omraženi čas, već ću postati i filmski
glumac ! Iako sam prethodnih dana načuo da se u obližnjem Kruščiću
snima nekakav film, i dalje mi je sve ovo više ličilo na san, nego
na javu... Potrčao sam prema kući kako bih uzeo neophodan "rekvizit"
i priznajem da me je obradovalo kada sam video da u stanu nema nikoga.
To je značilo da ću imati potpunu slobodu u izboru...Naravno, nisam
propustio priliku i uzeo sam najveći ćaletov kofer. Verovao sam
da će veličina torbe imati presudan značaj prilikom podele uloga...
Smestili smo se
u jedan od autobusa, koji su bili parkirani ispred škole, i krenuli
put Kruščića... Bio je pun "bus"... Izgleda da su i drugi
razmišljali kao ja...
Tog decembra 1984.
godine bilo je prilično hladno. Ni dan koji opisujem nije bio izuzetak.
Bilo je oblačno, a povremeno je promicala i sitna kiša. Organizatori
(ili kako li su se već zvali) su nam rekli da sačekamo malo, predloživši
nam da se smestimo u voz koji je stajao sa strane.
Priznajem da nije
baš bilo najmudrije sedeti dok su se okolo muvali velikani jugoslovenskog
filma... Bio sam oduševljen kada sam video da je čovek (koji je
jeo nekakav sendvič) pored mene, zapravo veliki Rade Šerbedžija
! Sa vrata improvizovane kafane šepurio se korpulentni Pavle Vujisić,
koji je (ispostavilo se nešto kasnije) snimao jednu od svojih poslednjih
uloga... Sonja Savić, pripremajući se za scenu, pokušavala je da
vozi bicikl oko drveta. Ljubazno se izvinjavala svaki put kada bi
neposlušni točkovi (umesto zacrtanom putanjom) krenuli prema nekom
od nas... Šaljivi Ivan Bekjarev (tada poznat po ulozi Vujkovića
u TV seriji "Banjica") bio je na drvetu ! Tako je zahtevao
scenario...
Naš zadatak bio
je da iz voza (glumeći putnike) trčimo prema kafani, koja je bila
par desetina metara pored. Davao sam sve od sebe, nadajući se da
će me režiser (Boro Drašković) primetiti, i ponuditi mi neku značajniju
ulogu... Posle desetak ponovljenih snimanja, shvatio sam da od toga,
ipak, neće biti ništa...
U međuvremenu, video
sam i Ljubišu Samardžića, Branka Plešu, Snežanu Savić, Stevana Gardinovačkog,
Svetislava Goncića... Bio sam ponosan što sam (makar i simbolično)
bio deo jedne "strašne" ekipe i što sam učestvovao na
snimanju tako velikog filma, koji je kasnije pokupio značajne nagrade
na svetskim festivalima...
|
