|
Otadžbina
zove !
Smrt
"glavonje" (bivšeg predsednika Srbije), kao i 7. godišnjica
NATO napada na našu zemlju, podstakli su me da ponovo razmišljam
o tim danima. Za razliku od prošlog teksta Bombardovanje,
gde u kratkim crtama opisujem sve što nas je zadesilo tada, ovoga
puta želim detaljnije (u više nastavaka) da opišem vreme provedeno
u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, tzv-oj "rezervi".
Pošto se tamo dešavalo sve i svašta, a kako ne želim nikoga da izložim
neprijatnostima, ljude koji su stvarno bili samnom nazivaću izmišljenim
imenima.
Nego, da se vratimo
mi na 24. mart - dan kada je sve počelo...
Još se odjeci prvih
eksplozija nisu pošteno ni utišali, a meni je već bilo jasno da
će me otadžbina (ovoga puta) zvati u pomoć glasnije nego ikada do
sada... Bio sam u pravu. Već za par sati, sa televizije su nas obaveštavali
o tome kolike su kazne u slučaju neodazivanja na vojne pozive. -Situacija
je ozbiljna, pomislio sam, ovoga puta nema šale... Nije
da nisam patriota (volim ja ovu zemlju više nego sve one nevaspitane
bukadžije na kvadrat), ali na  pragu
XXI veka zaista nisam mogao da se "primim" na priče u
kojima mi objašnjavaju zbog čega treba da poginem, postanem invalid
ili beskućnik... -A ne, budale jedne, pričajte vi to nekom drugom,
viknuo sam iznerviran... Međutim, Amerikanci i Rusi bili su
rešeni da odigraju partiju "Rizika" na našoj teritoriji,
i sa našim životima, kao ulozima...
Shodno tome, posle nekoliko
dana od početka svega, začu se zvono na ulaznim vratima. Stigao
je kurir... Sa pozivom...
Bio sam spreman na sve
ovo i nisam imao neka posebna osećanja u tim trenucima... Primio
sam ga u stan... Rekao mi je da se spremim i šta da ponesem od stvari.
Nije bilo puno vremena. Krenuo sam na zborno mesto...
Dosta ljudi već je pristiglo
kada sam se pojavio. Neki su stajali, a neki sedeli u obližnjem
kafiću. Pridružio sam se ovim drugima... Momak do mene bio je dobro
raspoložen. Pio je pivo... "Jelen"... Možda se zbog toga
na njegovom licu nisu primećivali znakovi nervoze. -Ne podnosim
ni jedno drugo, reče iznenada, samo "Jelen", viknuo
je ponosno i nastavio sa konzumacijom. Bio je to Sava. Dobri
Sava. Momak koji je krenuo sa iskrenim ubeđenjem da će se iz svega
što nas je snašlo, izroditi nešto dobro... -Mamicu im kukavičku,
samo da siđu dole, vikao je dok mu je pogled bio uprt ka nebu...
Mrak je već uveliko bio
u našem autobusu, koji se kretao u pravcu Bačke Topole. Vladala
je velika neizvesnost. Bilo je malo pravih informacija te noći...
a tako su nam trebale...
|
