|
U
svinjcu
Dileme
su trajale kratko. Autobus je nakon kraće vožnje stao, a nama je
rečeno da izađemo napolje. Bili smo kod Bačke Topole... "Najzad"
- pomislio sam. "Dosta mi je ove neizvesnosti. Samo
da nas što pre smeste, a za ostalo ćemo lako".
Ali, bio je
to samo početak novih razočarenja... Sve je delovalo nekako amaterski,
neorganizovano, sporo. "Zar mi ovakvi da pobedimo NATO pakt
?" - zapitao se momak do mene. Pogledao sam ga istog momenta.
Bio je ljut, crveneo se u licu... "Potamaniće nas k'o miševe
kada to budu hteli. Evo, i sada nas sigurno gledaju preko satelita..."
- dodao je.
Još malo smo čekali,
a onda su se pojavili spiskovi... Između ostalih, pročitali su i
moje ime... Izašao sam iz grupe i priključio se "odabranima".
Kada su završili sa čitanjem, neko od starešina rekao je da krenemo.
I dalje nismo znali kuda nas vode... Noć se već uveliko spustila,
a mi smo žurili na odredište. Šetnja mi je prijala i, u jednom  trenutku,
poželeo sam da se nikada ne završi. Ali jeste... I to veoma brzo...
Zahvaljujući objektima, koji su se nalazili sa obe strane puta,
bilo nam je jasno da smo na farmi... Sve je delovalo nekako jadno
i napušteno... Samo su se na jednom mestu čuli (i osetili) pilići...
"Dobro je, neće biti gladi" - pomislio sam.
Napokon smo stigli.
Ne mogu reći da sam očekivao da ćemo imati hotelski smeštaj, ali
nekakva napuštena štala (bez vrata i prozora) ispred koje smo se
zaustavili, nije baš ulivala neki veliki optimizam. "Pa
rat je. Ovo je još i odlično." - pokušavao sam sam sebe
da utešim... Legao sam na nekakve bale sena, koje su nam pripremili,
i pokušao da zaspim. Ali nije mi išlo... Jednostavno, nisam znao
kuda ću sa glavom. Smešna situacija... Iako bi trebalo da sam srećan
što mi je (još uvek) bila na ramenima, činilo se da bi mi mnogo
lakše bilo da je nema... Okretao sam se levo, desno, gore, dole,
ali sve je bilo uzalud... Najzad, skinuo sam jaknu i napravio od
nje nešto nalik jastuku. Podmetnuo sam svoju improvizaciju na odgovarajuće
mesto i, u istom momentu, odahnuo. Bilo je mnogo lakše...
Posle nekoliko minuta,
osetio sam da je sve hladnije. "Grozno", - pomislih.
"Ma nije ovaj rat za mene... Ali šta bi tek bilo
da je zima i sneg ?" Opet sam pokušavao da se utešim, dok
mi je pogled lutao po prostoriji koja je (očigledno), nešto ranije
korišćena za smeštaj svinja. "Valjda ćemo proći bolje od
naših četvoronožnih prethodnika, nesuđenih cimera." - promrmljah
tiho, nadajući se da me niko nije čuo...
|
