Rivalitet gradova u Srbiji

Šta stanovnici Vrbasa i Kule misle jedni o drugima?

Tuče kao u filmovima?

        Koji je grad na mapi Srbije napisan većim slovima? Decenijama je to je bila glavna tema sporenja Vrbašana i Kuljana. Stari rivalitet susednih gradova razbuktao se posle II svetskog rata.
        Mada znatno razvijeniji, Vrbas je posleratnih godina ostao u senci Kule. Partija je odlučila, žalili su se Vrbašani, da sedište sreza bude u komšiluku, u manjoj i nerazvijenijoj Kuli. Kao anegdota ostao je komentar funkcionera iz Vrbasa prilikom otvaranja nove zgrade SO Kula: „Veoma brzo Kula će imati najlepšu zgradu mesne zajednice od svih sela u opštini Vrbas“.
        Tadašnje, pomalo iracionalno, rukovođenje opštinama i besmisleno lokalno nadmetanje ilustruje sećanje jednog privrednika u penziji:
        -Predloge iz Vrbasa u Kuli su doživljavali kao diktat. Verovatno je to razlog zbog čega u sastav PIK „Vrbas“ nije ušlo i preduzeće iz Kule, a vrbaški PIK činile su firme i iz mnogo udaljenijih opština. Kuljani su napravili AIK „Srednja Bačka“, u koji, pak, nisu htele da uđu firme iz Crvenke. I tako u krug. Niko nije hteo inicijativu iz komšiluka.
        Sedamdesetih godina prošlog veka, kada su doživeli najveći razvoj, Vrbas i Kula nisu se lako dogovarali o zajedničkim akcijama. Rivalitet je rastao, a rukovodstva gradova osećala su se kao kapiteni suparničkih ekipa.
        Kuljani su prvi dobili bazen, što je Vrbašane nateralo da brzo izgrade svoj, Kuljani su dobili Robnu kuću „Beograd“, jer je ideja da se ona otvori u Vrbasu odbijena uz obrazloženje da vrbaške pare ne treba da se odlivaju na stranu, pa su gradili svoju. Slično je bilo sa velikim servisom „Crvene Zastave“ koji je otišao u Kulu, jer su Vrbašani hteli da zaštite svoj ponos - „Bačkatrans“.
        Rivalstvo najbolje oslikava događaj s početka sedamdesetih godina prošlog veka, kada predstavnici Vrbasa i Kule nikako nisu mogli da se dogovore oko mesta za gradnju međuopštinske radio-stanice. Para nije bilo za dve, nego za jednu zajedničku informativnu kuću, a nijedna od strana nije htela da popusti, pa je odlučeno da se zgrada podigne na takozvanoj ničijoj zemlji, na pola puta između Vrbasa i Kule - na mestu gde se spajaju opštine. Ni takvo rešenje nikome nije bilo po meri, pa su, tada spretniji Vrbašani radio-stanicu dislocirali u svoj grad. Kuljani im nisu ostali dužni, pošto se ubzo oglasio i lokalni Radio Kula.

Crnogorski rivalitet

        Dok je zajednički radio funkcionisao znalo se pravilo - ukoliko je direktor bio iz Vrbasa, glavni i odgovorni urednik morao je da bude iz Kule.
        „Imali smo jedan službeni kombi sa čije je jedne strane pisalo Radio Vrbas - Kula, a sa druge Radio Kula - Vrbas, jer nije smelo da bude dominacije. Kasnije su oba grada oformila svoje stanice, jedino je predajnik ostao zajednički, sve dok ga NATO nije oborio i zauvek raskinuo naš savez“, priča jedan od ovdašnjih novinara.
        Stariji građani misle da je rivalitet pojačan i „crnogorskim faktorom“, jer su Vrbas dominantno naselili Banjani, Rudinjani, Grahovljani, a Kulu Pivljani i Durmitorci. Postoji predrasuda da se „kulski Crnogorci“ lakše uklapaju u novu sredinu i prihvataju novitete, dok su oni iz Vrbasa tradicionalisti i insistiraju na pravilima starog kraja. „Oni su se nadgornjavali i u starom kraju“, kaže jedan od građana.
        Omladina je rivalitet rešavala i fizičkim obračunima o kojima se i danas priča.
        -Prvi veliki okršaji odigrali su se u Zelenoj bašti u Kuli, na popularnim čajankama. U piceriji u Kuli, u kojoj su mnogi Vrbašani prvi put probali picu, čak su potezani i pištolji, što je za ono vreme bilo neverovatno. Sve je počinjalo oko bezazlenih pogleda ili devojaka, a Kuljanke su bile veoma lepe. Bilo je tuča koje su trajale kao u fimovima, a suparnici su jednom završili u kanalu. Desetine puta vratili smo se peške kući jer je poslednji autobus bio u devet sati. Bez uvrede, ali istina je da se Kuljani nisu mnogo širili po Vrbasu - priča vrbaški ugostitelj.

Igranke u kuli

        -Postoji priča da su Kuljani bili napredniji, angažovaniji, imali su više bendova. Prva gitarijada održana je u Vrbasu, ali mnogo više živih svirki i igranki imala je Kula. Pre nego u Vrbasu, tamo su svirali popularne grupe, „Smak“, „Tajm“ i drugi -seća se Bane Rmuš, bivši frontmen nekoliko rok grupa u oba gradu.
        Kuljanima na ponos služi 41 godinu star Festival amaterskih pozorišta Srbije, ali Vrbas nije ostao dužan. Pre 37 godina osnovao je YU festival poezije mladih.
        No, kako su oba grada danas privredno posrnula, sve je manje i takmičarskog duha. Ostalo je uočljivo sportsko rivalstvo. U Vrbasu ističu da za razliku od komšija iz Kule - zvezdaša, ceo Vrbas navija za Partizan.
        Na pitanje kakve su komšije Kuljani, jedan Vrbašanin, „osećajući da se nešto sprema“, bez dileme odgovara – Mi smo bolji! A na opasku da isto kažu i ovi drugi, sledi još sigurniji odgovor - Lažu!

VRBAS Kuljani su kulturniji, ali nekako anemični
Slobodan Radulović, kompozitor. Za razliku od nas, Kuljani su fleksibilniji i imaju veću dozu kulture. I pored rivaliteta, konflikti bilo koje vrste sada su retki.	Igor Ivanoski, novinar. Rođen sam u Vrbasu a radim u Kuli. Najviše se razlikujemo u temperamentu, ljudi u Kuli su anemični i na to ne mogu da se naviknem. Ali, Kuljanke su temperamentnije.	Nenad Njaradi, trener. Radi se o drugačijem mentalitetu. Mirniji su i staloženiji od nas, možda zbog strukture stanovništva. U sportu su lošiji jer su im i uslovi za rad lošiji.
Zoran Miljanić, ugostitelj. Malo su kulturniji i sve što su organizovali prolazilo je mirnije i sa manje tenzije nego u Vrbasu. Nosim lepe uspomene iz Kule i pored svega oni su prvi komšijski grad.	Slobodan Elezović, upravnik bioskopa. Dopada mi se njihov mentalitet, finoća i tolerancija. Mogli bi, ipak, biti malo življi i borbeniji nego što jesu.	Veselin Milićević, aforističar. Svirao sam nekada često sa bendom u Kuli i nikada nisam imao problema. Uvek su imali lepši korzo. Malo su zatvoreniji od nas Vrbašana.
Željko Kaluđer, košarkaški trener. U stvari, mi smo veoma slični. Možda su Kuljani manje agresivni, donekle kulturniji od nas, ali radi se samo o nijansama.	Niko Perković, novinar. Dugo sam izlazio u Kulu, imao sam i dugotrajnu vezu i sva iskustva su mi veoma dobra. Kuljani i posebno Kuljanke su odlični domaćini.

KULA Vrbašani su dobre komšije, mada malo nabusiti
Fadil Nasup, konobar. Vrbašani su dobri ljudi. Žena mi radi u Vrbasu i dobro je primljena od kolega. Možda su i bolji od Kuljana.	Marko Košutić, student. Agresivni, naporni, netolerantni vozači. Prva masovna tuča u Kuli dogodila se u Zelenoj bašti kada su organizovano došli Vrbašani.	Jelena Đurović, ekonomista. Sve u svemu, Vrbašani nisu loši. Možda su malo preglasni, žele da vode glavnu reč, vole da se o svemu pitaju, iako često to ne zaslužuju svojim kvalitetima.
Đorđe Todorović, radnik. Sa Vrbašanima najviše kontaktiram poslovno i nema nikakvih problema. Veoma su brzi, nema čekanja i odugovlačenja. Kuljani su više lenji.	Mirko Popadić, vozač. Prati ih priča da su nabusiti i prepotentni. Ipak, radi se o manjini koju treba staviti po strani i ceniti ih kroz bolju većinu.	Igor Ilić, profesor. Išao sam u vrbašku gimnaziju, a sada kao trener ekipe američkog fudbala iz Kule skoro svaki dan vežbam u Vrbasu i sve protiče bez problema. Znači da su OK.
Dražen Blanuša, ekonomista. Velika većina na prvi izgled je nadmena i drčna. Ako ih upoznate bolje, vidi se da to nisu njihove glavne osobine, već su veoma druželjubivi.	Vera Slijepčević, profesor. Ima ih svakakvih i ne može se ništa gledati kroz pojedince, posebno ne kroz ekstreme sa obe strane. Iako su takvi najizraženiji, nisu dovoljni za opšte zaključke.