Moj brat je 10 godina čekao da mu se rodi brat, a onda (jednog toplog septembra) dobio je dve sestre. Razočarenje je bilo veliko, bio je ljut i nije hteo da nas vidi. Tetki je rekao da će da nas stavi u mlinac za meso i da će da nas samelje. Posle kada nas je video malo je omekšao, ali je i dalje bio jako ljut. Nije prošlo puno vremena i on je zaboravio na svoje razočarenje. Čak je u svežem betonu ispred kapije žrtvovao svoje najveće i najlepše klikere i uradio naša imena, jedno ispod drugog, i malo srce kao ukras.
        Kada smo malo poodrasle, nismo ga baš viđale često, jer je on počeo već da se momči. Kao mali bio je debeljuca, tako da mu je sport postao opsesija. Plivanje, košarka, fudbal, tenis, nema šta i čime se nije rekreativno bavio. Košarku je najviše voleo, ali nije bio dovoljno visok za neki ozbiljniji tim. Jedino se borilačkim veštinama nije bavio.
        Mi smo krišom posmatrali sve one njegove "drugarice" koje su dolazile kod nas. Ja se ne sećam njih, ali se sećam njihovih biciklova. Kako bi koja parkirala svoje biciklo na dvorište, tako bih ga ja zgrabila i niz ulicu... Vozila sam ih kako sam znala i umela, bilo je padanja, guranja, ali ipak posle nekoliko meseci naučila sam da vozim. Mojoj sreći nije bilo kraja i jedva sam čekala da neka drugarica mog brata poseti našu kuću.
        A onda, krišom, pretraživanje njegove sobe... Sećam se svih onih "Džuboksa" koji su tada za mene bili kao neka fantazija, svi oni "čupavci", muzičari još uvek nisu bili dostupni televiziji, a bilo je tu i drugih popularnih časopisa za tadašnju omladinu. Onaj "Start" je bio zanimljiv... Jeste da je u sredini bilo golotinje (što bi rekao naš narod) ali mene su najviše zanimali feljtoni o preživelim mornarima koji su se susreli sa ajkulama na Pacifiku i urođenicima koji su, da bi dokazali da su spremni da se žene, morali da skaču u more sa ajkulama i tako dokažu svoju muškost, mislim tamo negde u Indoneziji.
        Pa ploče: T-Rex, Cuper, Bad Company...
        A onda, jednog dana sam krišom našla neku svesku gde je pisao priče i to me je oduševilo. Jeste da je bilo u stilu Antonija Isakovića i Dobrice Ćosića, ali meni je to tada bilo grandizno.
        I zbog njega se nisam nikada bojala... Jeste da nas nikada nije branio i nije se mešao u tuče i čarke, ali uvek je bio uz mene u mojim mislima i zato sam najbolje igrala fudbal u okolini, samo da bih izmamila njegovo poštovanje. Jednom davno, osvojila sam u opštini prvo mesto za neki likovni rad i dobila ček sa kojim sam u knjižari mogla da kupim sta hoću. On me je odveo i odabrao mi knjige, između ostalog, i Jesenjina. Neku prozu, ne pesme. To je za mene bio sasvim novi svet, mašta je uz sve one slikovite opise ruske prirode počela da buja neverovatnom brzinom.
        Pa onda prva poklonjena ploča "Bitanga i princeza", još uvek se nalazi tamo negde na onom mom tavanu, skrivena među mnogobrojnim stripovima, koje sam uvek stavljala u knjigu i kobojagi se pravila da učim. Pa onda, za taj rođendan, ne mogu zaboraviti "tufahije" koje je on spremio mojim drugaricama. I dan danas se sećam ukusa meda i oraha.
        Rasli smo mi, a rastao je i moj brat koji se sve više posvećivao još jednoj strasti - pecanju.
        Odlazak na pravni fakultet je bio promašaj, svađe sa roditeljima sve češće... Ćaleta je pogotovo nervirala njegova duža kosa oko koje su se stalno prepirali. Onda je došla ozbiljna veza, jedna slatka devojka, mala i simpatična osvojila je srce mog brata i posle dugih godina zabavljanja postala i njegova žena. U to vreme mi smo bili zaokupljeni našim problemima... Teško je bilo to vreme puberteta, pogotovo za moje roditelje.
        Eh, da... mogla bih tako 10 strana da pišem o svemu. Kada sam trebala da idem u "beli svet", protivio se i nije bio za to, ali nije mogao ni da spreči moju odluku. Rastali smo se bez suza. Nikada mog brata nisam videla da plače, nikada... Ćale je, naravno, lio suze k'o letnja kiša, majka je pala u nesvest, a sestra cvilela...
Sve u svemu, rastanak je bio tužan i u avionu mi je stajala neka knedla koju ni onom jednom čašom besplatnog vina nisam uspela da sperem. Kao da mi je neko počupao korenje, stavio me u vazu i dodao malo onog sredstva da cveće što duže očuva svežinu. Još i dan danas dosipa neko vodu i taj osveživač. Cveće traje, ali mašta o zemlji.
        Onda stalni razgovori preko telefona, uobičajena pitanja i uobičajeni odgovori.
Malo laži od njih, malo od mene, osećaj da vreme nije isto za mene i za njih.
Pa onda dolazak posle 5 godina, radost ali i saznanje o raznim promenama. Tada sam videla da je brat ostario, da ima problema, novčanih najviše... Nestalo je one njegove vedrine i ciničnog osmeha, ostario je posedeo... Sve češće je išao sa svojim sinovima na pecanje i ispred kuće igrao basket sa komšijskom i svojom decom.
        Osećala sam, daleko ovde, da se nešto dešava sa njim, da nije sve kako treba da bude, a moj brat nikada nije kukao i nikada nije plakao. Samo čuh jednog dana (kasno je ovde bilo) sestrin glas preko telefona... Ošamutilo me je ono njeno:
"Brat je jedva preživeo infarkt…" Sledila sam se i pod je počeo da se ljulja... Posle nekoliko meseci došla sam kući i videla ga. Bio je nesretan, nije smeo da se bavi sportom, čak ga je i pecanje zamaralo. Predložila sam mu da se baci na čitanje, ali on je već odavno izgubio smisao za to, jer biznismeni to ne rade. Osetila sam tugu... Kao da je i on isčupan iz korena i kao da vene u maloj vazi u koju se ne doliva vode, a ni osveživač. Rastali smo se i znala sam da je to možda zadnji put. Ni on nije zaplakao, a ni ja. Ćale je plakao...
        A onda sledećeg juna, opet poziv kasno i sestrino: "Brat je umro…" Nisam zaplakala, samo sam ispustila neki krik i kleknula na pod. Slušalica je ispala i veza se prekinula. Posle sam saznala da je krišom išao da igra košarku na terenu ispred kuće, čak i po najtoplijem vremenu, a tog dana (kada je umro) bilo je preko 30 C. Samo je seo na bankinu da malo predahne i svedoci (neki klinci) kažu da su čuli da je srce puklo.
        I prošlo je sve šta treba... Sahrana i ostale ceremonije... Ja nisam mogla da prisustvujem, a onda kada sam došla na godinu dana nisam imala osećaj da ga nema. Stalno sam očekivala da izađe od nekud i pojavi se sa onim njegovim osmehom.
        I na rastanku snaja, ona mala, rekla je da želi nešto da mi da. Izgubila se na momenat negde, tražeći nešto... Ja se već počeh meškoljiti na stolici, a onda je izašla držeći nešto u ruci. Kada mi je pružila, prepoznala sam bratovu crnu kožnu tabakeru. I suze su počele same da liju. Nisu prestale čak ni kada sam ulazila u avion. Stavila sam je u džep i osećala mekanu kožu celim putem.
        Ipak je neko dolivao vodu u onu moju vazu, mada je nedostajalo malo više osveživača...