Put u dubinu šume bio je nekako uzak i jedva vidljiv. Penjanje je bilo naporno, uzbrdica strma...

        -Zašto si obula te klompe? Vidiš da ne možeš da hodaš normalno. U šumi se ne vuku papuče po zemlji.
        -Šta znam… Nisi rek’o da je ovo džungla.
        -E, gusko gradska… Kakva džungla, ovo je lepota.
        -'Bem ti ja ovu lepotu, već me bole noge.
        -Kad imaš veliko dupe.
        -Ej, polako šta si zapeo… Nisam došla ovde da se verem k’o koza nego da uživam.
        -Pa ljubavi, zar ne uživaš u mom prisustvu?
        Nije ništa odgovorila samo je sagnula glavu. On je struk obavio svojom šakom i vukao je za sobom.
        -Vidiš ovo, ovde ispod žbuna… Tu ispod tog drveta… To je jedna od najskupljih pečurki koja se negde prodaje za silne pare.
        -Pa što ne prodaješ?
        -Pa neću… Skloni on odjednom ruku i poveća korake. Ona je kaskala za njim u svojim klompama, nespretno hvatajući grančice drveća.
        -Uh… zajeca ona i pokri rukama lice.
        -Šta je bilo?
        -Ništa... Ogrebala me jedna grančica.
        -Da poljubim? Da prođe?
        Poljubio je nežno držeći lice svojim velikim šakama. Brada je milovala i pomalo golicala.
        -’Ajde gusko ’oćeš da te nosim?
        -Neću… reče ona.

        Uskoro su stigli do jednog prostora na vrhu brda gde je "pukla" livada u majskom izdanju.
        Maslačci su prekrivali jedan deo okupan suncem.

        -Eto… Beri taj maslačak koji je malo veći… Napravićemo salatu. Je si jela nekad?
        -Nisam koza, nego guska… Nisam jela, uglavnom sam jela salatu od paradajza i krastavaca.
        -Ha-ha-ha-ha-ha… ’Ajde beri… Samo gunđaš… Nije ni čudo što ti je dupe tako veliko.
        -Znaš šta… Spomeneš li ga još jednom, ja odoh...
        -A znaš li kuda?
        -Znam.
        -Dobro… Ja nastavljam dalje, a ti se vrati istim putem.

        Posle nekoliko koraka, on se izgubio među gustim drvećem, a ona je ostala sama na sred livade, razmišljajući kuda treba da krene. I onda je sela na travu, gnječeći žute maslačke. Spale su joj klompe...

        -Alooooooooooooooooooooo!

        Osetila je na ramenu ruku i ugledala ga kako se cepa od smeha. Podigao je i navukao joj klompe.
        -Probaj ovu travku.
        -Zašto? Rekla sam da nisam koza.
        -To je afrodizijak… Kad je pojedeš možeš da letiš u snu.
        -Hm... Nije loše.
        -’Ajde požuri! Nismo još stigli do vidikovca, reče i povuče je za sobom.
        -Koliko je sati?
        -Ovde niko ne nosi sat, gusko...

        Prolazeći kroz gusto drveće izbiše na njegov vidikovac. Skide jaknu i položi je po mahovini.
        -Ovde sam jednog letnjeg dana ležao i razmišljao. Vidiš kako je daleko do puta. Vidi se pet sela. Ugledao sam kolonu ljudi, traktora i auta. Išli su negde. Znao sam da je pao Glamoč.
        -A ti… Što nisi i ti otišao?
        -Ja živim u šumi… Nemam gde da odem.
        -Pa šta si radio?
        -Puno pričaš. ’Ajde da se ljubimo.
        -A gde su išli ti ljudi?
        -Ćuti! Baciću ti klompe dole.
        Zaćutala je i u očima njegovim videla pečurke koje niču kao posle kiše, a on u njenim maslačke koji lete uz vetar. Ležali su na samom rubu vidikovca, pomešani mahovinom i travom ludarom. Jedan pogrešan potez značio bi pad niz brdo, pravo na put koji vijuga kroz divlja polja. Zadremali su, a sunce se povuklo malo dublje u šumu, ustupajući mesto hladovini...
        Ona otvori jedno oko i uplaši se bradatog lika iznad nje.
        -Ne boj se… Nisam ja opasan.
        -Ne bojim se tebe, nego ovih insekata.
        -Idemo nazad, prečicom.
        -Tamo niz onu strminu?
        -Daj te klompe i popni se. Nosiću te dole, jer bi inače slomila vrat...

        Izgubili su se međ’ drvećem, ne primetivši da je na mestu gde su ležali izrastao cvet krvave boje.