Dragi Vukomane,

        Ovde kod mene još uvek pada sneg. Juče ga je bilo podosta, a i danas, samo što se temperatura povisila, pa je nekako prijatnije. Volim ja sneg, to belo čudo... Mrak je i neka sitna tuga se uvukla u mene. Zašto? Možda zato što već unapred znam da ovde neće biti ni proleća. Dobro je rekao neki naš čovek da ovde ima samo tri godišnja doba: juli, avgust i zima. To proleće dođe, prođe a da ga i ne osetim, za nekoliko dana sve ozeleni i onda je leto... A tamo u zavičaju, najviše sam volela to polako buđenje iz zimskog sna, rastezanje, baš kao posle nekog lepog spavanja. Da li je istina Vukomane, da ako se protežeš ujutru možeš da porasteš? Ti si mator, ti to mora da znaš.
        Juče sam spremala sobu i ugledala jednu knjigu koju nikada u životu nisam pročitala. Odavno je imam. Pitaš se zašto je nisam čitala? Sad ću ti ispričati... Imam ja, moj Vukomane, puno rođaka tamo u Srbiji, u okolini Kruševca. Često smo preko leta išli kod njih. Selo... Lepota... Divota... Raj na zemlji. U tom selu živeli su moji baba i deda i najmlađi stric, koji je ostao da živi sa njima, da obrađuje zemlju i okopava one mnogobrojne vinograde. Nama, gradskoj deci, to je sve bilo zanimljivo. Kakvo je samo uživanje bilo kupiti šljive iz voćnjaka za rakiju, pentrati se po kruškama i jabukama, brati one ogromne kupine. I niko nas nije vikao, terao... Mogli smo da radimo šta smo hteli. Jedino mi je smetalo spavanje na slamarici. Nisu imali televizor, samo neki stari radio, ali nije mi nedostajao. Stric bi svaku noć izvodio neke gluposti, zasmejavao nas, a najviše mi se sviđala stara dedina lovačka puška. Moja braća školu nisu voleli, jer su morali daleko da pešače. Ni knjige nisu imali...
        Jedne večeri, nađem ti ja Vukomane neku knjigu pisanu na ruskom jeziku. Nisam je ni otvorila, jer nisam učila ruski u školi. Međutim, kada smo trebali da se vratimo kući, ja tu knjigu krišom strpam u torbu. Zašto, ne znam ni dan danas. Kada smo došli kući, izvadila sam je i sakrila. Niko nije znao za nju... Posle nekoliko dana, stric je zvao i pitao za knjigu. To je bila knjiga iz biblioteke koju je moj brat trebao da vrati. Ja sam ćutala i nisam smela da kažem da je kod mene. I dan danas me nešto peče oko srca, kad god je pogledam. I evo, i dan danas je tu... Uvek je uzmem, ali ne smem da je otvorim. Samo obrišem prašinu sa nje i vratim je na policu.
        Ti znaš Vukomane da sam proletos išla kući u Kulu, jer se davala godišnjica mojoj pokojnoj majci. Ona je bila iz crnogorske, partizanske porodice. Religija je bila zabranjena, za razliku od očeve... Mi jesmo kršteni, ali moja majka nikada nije ušla u crkvu. Čak je i moj pokojni deda oterao ćaleta, jer nije hteo da ostavi moju majku "nevernicu". Nije htela u crkvu da uđe, i moj deda nije to mogao nikako da prihvati. Rekao je ćaletu: -Vrati "to" kući, a mi ćemo ti drugu naći. Nije hteo i otišao je od kuće... Deda mu nikada nije oprostio.
        Ja ti, moj dragi Vukomane, svaki put kad idem kući, natrpam punu torbu raznoraznih knjiga i dovlačim ih ovde u Toronto, baš kao što se skupljaju ostavljeni mačići i kučići po ulici. Žao mi ih je. Ne mogu da ih ostavim tamo... Jednog dana kada dovučem sve te knjige, počeću i sa onim stripovima koji stoje u drvenom sanduku na tavanu, pa moje sveske iz škole, moje priče... Ceo život ću da dovučem ovde, jedino ćaleta ne mogu. Neće da dođe ovde kod mene. Boji se, kaže da se ne razboli, a nije to razlog moj Vukomane. Zna on da bi ovde umro od dosade. Nema tu ni živine, ni svinja, ni bašte da se radi u njoj, ni kukuruza da se kruni, nema ništa... sem mojih knjiga, a on nikada u životu nijednu nije pročitao... Dugo sam pisala pisma, kada sam došla ovde pre deset godina, latinicom, jer brže pišem, dok mi pokojna majka jednom nije rekla da pišem ćirilicom, jer ćale ne zna da čita latinicu...
        I tako, jednog dana, preturajući po stvarima u kući roditelja naletim na jednu knjigu koja nije bila nikada u našoj kući. Znam sigurno da je nikada nismo imali. Uzmem ja tu omalenu knjigu (al' debelu), a na njoj piše: "Novi Zavet Gospoda Našeg Isusa Hrista". Saznala sam od sestre da je tu knjigu majka čitala pred smrt, kada je saznala da ima rak. Ona... Ona koja nikada nije verovala u Boga. Začudih se Vukomane, i ništa mi nije bilo jasno. Otvorih je, onako nasumice, i ugledah nekoliko redova podvučenih crvenom olovkom: "...i gle, bješe onde žena bolesna od duha, a osamnaest godina i bješe zgrčena i ne mogaše se ispraviti. A kad je vide, dozva je Isus i reče joj: Ženo! Oproštena si od svoje bolesti." Zatvorih je, i kao nekad, strpah je u svoju torbu... Evo još uvek je kod mene i ne čitam je kao ni onu rusku. Vratiću je ćaletu prvom prilikom...