Ova zima na planini zaslužila je da bude zavedena kao jedna od najsurovijh u zadnjih 100 godina. Neki dan u selu su našli par smrznutih ptica. Kažu ne pamte kad se to zadnji put desilo. A njemu je ove godine ipak malo bolje krenulo. Posao je počeo da cveta, ljudi se malo opustili posle onih godina rata iako su siromašniji nego prošle godine. Ponestalo je elana, zaboravili su želje, strpali ih negde i ušuškali, kao kad se pekmez skuva, pa još tople tegle čuvaju toplotu. Nema se moj Vukomane... A život teče dalje, kao onaj planinski potok kome ni ova nezapamćena zima ne može ništa. Takav je i on. Ne ledi se, samo teče... Eto neki dan popucale vodovodne cevi ispred njegove kolibe, taman kada je zvonio telefon. Psovao je on i Boga i Svetog Vasilija, iako zna da se ne sme. Psovao je i planinu i jeftine cevi koje je nabavio po sniženoj ceni. A telefon zvoni i niko od onih danguba neće da podigne slušalicu. Znaju da nije za njih, pa što bi se mučili. Da je neko rekao: -Evo pivo za džabe!, ustali bi. Ovako ništa. A i Kremenko se ulenjio. Ne brije se već mesec dana. Oslabio je od pića, slabo jede, retko ide kući. Otac i majka više ne pitaju ni gde je bio, ni šta je jeo. Bivša žena ga više i ne zove. I on se zaledio i sada samo hibernira. Jel' se tako kaže Vukomane?
        A on loži ognjište ne bi li se ugrejalo društvo u kafani. Drva su skoro pri kraju. Moraće da natera Duleta da upregnu šarove pa da naseku u šumi. Znaš Duleta? Onog slikara što više provodi u kafani nego za platnom. Onaj što misli da je Če Gevara živ i da su sve to izmislili kapitalisti. I da je Morison živ, samo da više ne peva, nego radi u nekom restoranu na Bulevaru Šanzelizeu. Dule kaže da on sve zna jer ne gleda TV. Čita između redova i spaja kockice u samo njemu znanoj kombinaciji. Neki dan se posvađao sa drugim slikarem iz Savinog Sela koji je na ovu planinu došao pijan i ostao. Vojvoda ga zovu. Ima dobro oko, sve zapaža...
        E moj Vukomane, ovde je život, a ne tamo u Beogradu. Vazduh, priroda, to bi tebe podmladilo. Nije Beograd za penzionere. Sve si ti moj Vukomane zaboravio, pa imam osećaj i mene. Ovo je već treće pismo koje ti pišem, a od tebe ni glasa. Mada može biti da se poštar Mane zainatio jer se "on" posvađao sa njim zadnji put. Rekao mu da otvara pisma! Poštar Mane se zacrveneo, ali ipak nije odbio ponuđenu rakiju. Za njega pričaju da je povalio više žena nego onaj automehaničar iz Banja Luke. Ja mislim da lažu. Svi poštari na zemaljskoj kugli lažu...
        Pitala za tebe ona Sena, znaš ona što se dva puta samoubijala zbog nesrećne ljubavi. Sad radi u Domu zdravlja. Ugojila se, a može biti da je dobila i neki virus, kako pišu u novinama. Kažu, moj Vukomane, da se ljudi goje zbog nekog virusa...
        A on i dalje slika neumorno... Svaki put kada završi sliku ja vidim neku duboku tugu koja se uvlači čoveku pod kožu. Kaže, neki dan je morao da navuče rukavice da bi slikao. Ne pamte ovakvu zimu... Onaj njegov stari Jugo zatrpan je do krova, a on svaki put kad prođe pored njega opsuje.

        A potok se nije zaledio...

        I onda, svi te spomenu, kada se zapiju. I zapevaju “Ima jedna krčma u planini”, pobacaju čaše i kažu: -Doći će Vukoman kad otopli!
        A meni žao da im kažem da nećes. Znam ja... Znam da nikada više nećes doći na ovu planinu.

        Ajd' u zdravlje Vukomane.