Sedim na travi i gledam u spomenik. Sunce proleća kupa slova i presijava se po crnoj mermernoj ploči. Postoje male neravnine. Kao da nije ravna skroz. Nervira me ono vestačko cveće što su stavili moji. Najradije bih ga zavitlala i bacila, ali nemam snage da se prepirem i svađam. Ružno je. Mravi šetaju oko mojih cipela, miriše grobljansko cveće, otužno... Tišina je. Gledam u slike i razmišljam...
        Začuh lelek u blizini. Ugledah stariju ženu u crnini, sa maramom na glavi, kako zapomaže i plače. Za sinom... Crnogorka je i spominje sina koji je mlad poginuo. Teško mi je. Volela bih da je ne čujem, tišina mi više odgovara. Čekam kada će prestati, ali ona nakon leleka nastavlja sa dugačkim i bolnim "jooj".
        Palim cigaretu, a jednu stavljam na spomenik pokojniku, nezapaljenu... Premeštam 5 crvenih ruža iz jedne saksije u drugu. Toplotu prekida lagani povetarac, igrajući se sa lišćem obližnjeg bagrema. Listovi šuškaju i žena leleče. Pamtim kao dete ovo groblje, nekad je bilo malo... Onaj mađarski deo bio je lepo sređen, sa skupim spomenicima i uređenim stazama i cvećem oko stare kapele. Na srpskoj strani, sve je nekako siromašnije, stariji spomenici su skromni, a noviji su skuplji, ali nekako nakinđureni i neukusni. Ima puno humki na kojima stoji samo stari drveni krst sa izbrisanim slovima od kiša. Verovatno nema nikog ko bi ih posećivao i brinuo se o njima. Prekrstih se i spustih još jednu cigaretu. Pokojnik je bio strastveni pusač... Ne sviđa mi se slika, izgleda mnogo mlađi. Nedostaje mi i brzo brišem iznenadne suze...
        Mrzim plač, a i ovo kukanje žene do mene. "Sine moj, rano majčina... đe ode tako mlad..." Ustadoh da osmotrim ženu i spomenik. Na slici je mladić, lep... Nikad nisam razmišljala o smrti. Interesantno, ali kad god neko umre, ja razmišljam o živima još više. I ovaj moj pokojnik, kao da nije tu ukopan. Stalno mislim (kad se vratim kući) da će me čekati tamo, da će zapaliti cigaru i ironično me gledati. Ponekad sebe uhvatim kako pričam sa njim kao da je tu, negde pored... Da li i ova žena ima takav osećaj ili neumitno zna da svog sina više nema. Gledam je. Crvena je u licu od plača, suze joj se zaustavljaju u borama. Briše ih, s vremena na vreme, belom pamučnom maramicom. Popravlja vestačko cveće i povremeno ljubi sliku na spomeniku. Toplo je, a ona ima neki poludžemper na sebi. Priđoh joj da joj ponudim malo vode, da se osveži. Ona me pogleda i još jače zaleleka. Kosa mi se podiže od jeze. Ipak uze vodu, i u dva tri gutljaja otpi. Pogleda me zahvalno. Ništa mi ne reče, samo zahuka umorno i poče da stenje kao da je u transu.
         Pojavi se iznenada neki čovek. Lelujao se i zaplitao o travu i žbunje. Pijan je - pomislih. Preplanuo, verovatno radnik, zapušten i neobrijan. Nije nas ni opazio, samo je zastao i raskopčao pantalone. Pripišalo mu se, i to je uradio baš kao da radi narnolmalnjiju stvar. Nije se ni osvrnuo da vidi ima li koga u blizini. Žena u crnini ga je videla i prestala je da kuka... Razgoračenih očiju gledala je, i odjednom je prebledela. Spala joj je marama i pokušavala je da se pridrži za moju ruku. Zateturala se i pala... Uzela sam ostatak vode i počela da je polivam po licu, ne bi li došla sebi. Neznanac nas je tek tada opazio, polupijano pogledao, zakopčao pantalone i nastavio svoj put teturajući se...
         Sunce je i dalje peklo, iako je bio maj. Pogledah u spomenik ženinog sina na kojem je pisalo: "rođen 1955. - umro 1989.". Ličio je na Njegoša...