Bila sam veoma mala, kada sam shvatila da u životu uvek ima nekih mesta koja su zabranjena za decu. Jedno od tih bio je i veliki tavan u kući mog oca. Privlačilo me je uvek sve što je u sebi skrivalo tajnu. Iako sam bila mala, mogla sam veoma spretno da se popnem uz veoma strme lotre (iliti merdevine) koje su vodile do tog skrivenog mesta.
         Prvi put, kada sam se popela, bio me je strah i sećam se, i dan danas, da mi je srce udaralo kao ludo. Penjala bih se visokim lotrama i kada bih stigla na vrh najstrašniji deo je tek dolazio... Trebalo je prebaciti nogama tavan i odvojiti se od lotri. Sećam se paučine i prašine koja je vladala, ali je svetlost od nekoliko staklenih crepova ipak bila dovoljna da sagledam sta je sve bilo tamo.
Neki stari kredenac pun ćaletovog alata, zastareli delovi biciklova i točak koji je bio okačen o gredu. Stare pločice, neka plastična burad i mamine stare haljine... Svaki dan sam otkrivala po jedan deo, dok posle nekoliko smelih pokušaja nisam stigla i do najudaljenijeg koji je se nalazio tik uz ulicu. Tamo je stajao stari ćaletov drveni kofer koji je doneo jos iz vojske. Otvorila sam ga pažljivo i u njemu našla neke stare fotografije. Moj ćale sa nekim čovekom na motoru, stari revolver i čuturica za vodu ili rakiju... Brzo sam zatvorila i pobegla u kuću da ne primete da sam na tavanu. Ali kao da su osetili da se krišom penjem tamo...
        Jednog dana ćale je počeo da mi priča strašne priče. Kako na tavanu iznenada počinju da izlaze neki strašni pacovi, koji lete i koji imaju oštre zube...
Naravno da sam se uplašila, jer je moja mašta u tom periodu bila veoma razvijena. Koliko god sam se bojala tih priča, toliko je želja da istražujem bila jača...
        Bilo je leto, topli vazduh je punio sve a ponajviše tavan. Počela sam da se penjem, ali mi je stalno u glavi bila slika onih pacova sa zašiljenim zubima... Taman sam stigla do vrha, kad odjednom ispred mene prolete naša mačka Kika i ja se uplaših, izgubih ravnotežu i padoh (onako tačno na leđa) sa one visine. Našla sam se sa leđima na betonu i nisam smela da se pomerim nekoliko minuta. Mislila sam da sam nešto slomila, a onda sam polako počela da pomeram ruke i noge. Dobro je... Sve je u redu, pomislila sam, ustala i pobegla na ulicu...
        Otišla sam pravo kod mog komšije Željka, koji je bio jedno 2 godine mlađi od mene. Lepo smo se slagali i igrali, jer mi se nikada nije suprostavljao, a uvek me je vozao na biciklu koji je tada za mene bio pojam... Uvek sam nosila kike i neke mašnice u boji, a on mi je govorio kako su lepe i nije ih čupao kao drugi dečaci.
        Nije baš bilo jednostavno to detinjstvo, jer u mojoj ulici su bile uglavnom devojčice, a u susednim sve dečaci, koji su stalno dolazili da remete naš mir. Stalno su nam bacali čičkove u kosu i gađali nas blatom. Mi ih nismo voleli, jer su stalno kvarili naše igre. Željko je bio drugačiji. On je bio fino vaspitan. Njegov tata je predavao matematiku... Imao je nekog slatkog kera koga sam ja obožavala, ali taj dan kada sam pala sa tavana Željko je bio zauzet ručkom, tako da sam ga čekala da završi...
        Prišla sam njegovom psu i počela da ga mazim, iako je jeo. Odjednom se razbesneo i ujeo me za obraz. Nisam zaplakala, samo sam pobegla kući. A tamo na dvoristu, puno komšija i komšinica pomagali su nešto oko pristiglog kukuruza...
Sva već u debelim tajnama nisam ni smela da kažem šta mi se desilo. Samo sam stajala naslonjena na zid i grizla zubima obraze da ne zaplačem, a krv je curela niz obraz, tako da su najzad ipak primetili... Posle toga, nekoliko dana nisam smela da se igram sa Željkom... Bilo mi je teško i nisam razumela zašto je on kriv. A onda je njegov tata došao i nešto porazgovarao sa mojima. Željko je dosao po mene, biciklom stao ispred moje kuce, zazvonio zvoncetom i ja sam sva srećna istrčala... Vozao me je svugde, ludo i hirovito... Sećam se samo smeha, sećam se i izgubljene papuče, a i žute masnice. Kada sam došla kući, mama je bila jako ljuta zbog izgubljenih stvari. To mi je inače bila navika...
        Te noći, sedeli smo svi za stolom. Bilo je leto, i sva vrata i prozori su bili otvoreni, tako da su se jasno čuli zrikavci i kreketanje žaba. Moji su se prvo smejali mojim dogodovštinama, a zatim su počeli da se ljute i da mi drže pridike kako se ne ponašam kao druge devojčice, kao moja sestra i kako sve radim naopačke i pogrešno. Ožiljak na obrazu mi je brideo i došlo mi je da plačem, ali nisam... Samo sam stilsla zube i rekla: -Idem ja u svet! Prvo su svi zanemeli, a onda prasnuli u smeh... Ja sam još više bila ljuta i bespomoćna... Zbijali su šale na moj račun i, sve u svemu, bilo im je simpatično, a ja sam osećala sve veću tugu. Odgurnula sam tanjir, obula onu jednu papuču (što mi je ostala) i izašla iz kuće. Htela sam da odletim negde daleko, ali čim sam zatvorila kapiju, uplašila sam se... Srce mi je lupalo, osetila sam se kao najusamljenije stvorenje pod ovom "kapom nebeskom".
        Sela sam na klupu preko puta i čekala da se neko sažali i dođe po mene. Drhtala sam, iako je bilo leto, brideo je onaj ožiljak...Vetrić je šuškao lišće bagrema ispod koga sam bila. Činilo mi se kao večnost, a možda je trajalo nekoliko sati. Sedela sam tako, dok komšija nije izašao napolje da zapali cigaru. Ugledao je devojčicu, usred noći, kako mlati onom jednom papučicom i šmrkće... Prišao je i pomilovao me po kosi. Uzeo me je za ruku i uveo u kuću. Moji su bili zabrinuti, pa sam (ipak) od mame dobila nezapamćene batine. I još uvek (i dan danas) mi bridi onaj ožiljak od Željkovog psa na obrazu...

         I te noći je padala nezapamćena kiša... Veliki led je pomlatio svu letinu, a ja sam ležala u krevetu, maštajući kako ću da se otisnem u svet kad porastem...