Od malena me je privlačio onaj naš, ponekad, smrdljivi (Veliki Bački) kanal. Zaboravljen i neprotočan, sakupljao je u sebi sve što nije bilo primereno jednom gradu željnog prosperiteta i napredovanja. Loše održavanje i ljudska nepažanja pretvorili su jednu zamisao, pametnu i korisnu, u jednu baruštinu. Dok nije napravljen modernizovani bazen olimpijskih razmera, on je služio građanima za rashlađivanje od vojvođanskih vrućina. U blizini je bila "Letnja bašta", idealno mesto za oporavak od brčkanja i plivanja. Sećam se nekih šansona koje su bile popularne u to vreme, ali se još više sećam mirisa ćevapa i luka...
        Ja nisam dočekala da se kupam u tom kanalu mada, mnogo godina kasnije, kada je naš gradić osiromašio i kada su nekad perspektivne fabrike i industrija smanjile svoju proizvodnju i prestale da u ogromnim količinama izbacuju otpatke, osetila sam i ja čari te vode. Moj brat je naučio da pliva ispred "Letnje bašte"... Nekada su decu jednostavno bacali k'o kučiće, pa su tako savladavali veštinu plivanja i strah od vode. Vremenom, ljudi su prestali da se kupaju jer se previše zagadio, pa su samo poneki obesni mangupi i pijanci dokazivali svoju hrabrost bacajući se sa mosta, ne razmišljajući o kožnim oboljenjima.
        Zimi, kada se zaledi, kanal bi bio prava atrakcija... Samo sam nekoliko puta imala hrabrost da pređem preko njega... Priznajem, srce bi mi ludo kucalo dok bi hodala po ledu. Mladost - ludost, ne kaže se za džabe...
        Ali leti je redovno bio mesto gde su se okupljali pecaroši. Moj brat je postao jedan od njih. To je kao droga. Ko jednom proba, ne ostavlja se tako lako te "veštine". Kao mala, gledala bih kako ponosno donosi ulov i kako priča sa svojim drugarima o događajima... Čučala bih i gledala u kantu raznorazne ribice. Zapitkivala sam ga i uskoro naučila dosta o njima. Crvenperke, bodorke, bandari, deverike, kederi, šarani, somovi, terpani bile su uglavnom repertoar ulova. Kečige i smuđevi nikada... Ta kvalitetna riba "raste" samo u Dunavu. Sve sam naučila teoretski i o mamcima... Kako koja grize, kako se "hrani" mesto za pecanje, ko kako peca, kako se koja riba sprema. Moj ćale nije nikada pecao, jer nije imao ni interesovanja, ni vremena. Na Moravi ta strast nije tako razvijena... Najviše sam volela kad dodje Kiki i ispeče ribu, i to onu najnekvalitetniju tzv. "belu ribu", koja se jela reš sa svim onim svojim sitnim koščicama. Zbog te ljubavi prema slatkovodnim ribama nikada nisam imala gurmanski afinitet ka morskoj ribi.
        Molila sam brata da i mene vodi na pecanje, ali on je prezrivo govorio kako žene ne znaju da pecaju. A ja sam čeznula da osetim tu strast. I molila danima, danima mog velikog brata... Pošto je video da ne odustajem, pristao je, ali sam prvo morala da zaslužim tu čast. Mesec dana sam mu vadila gliste i gnječila kačamak... Gliste su mi se gadile, ali želja je bila jača. Jedino rovca nisam mogla da dirnem rukom... Brat me je naučio prvo o pecaljkama, perima, olovu, gde se koje stavlja i kako se zabacuje. A onda je došao i taj dan... "D day", kako bi rekli Amerikanci.
        Probudio me je sat u 4 ujutro. Nisam mogla da gledam, a brat (koji je voleo do kasno da spava) bi se uvek sa neverovatnom lakoćom budio kad se išlo na pecanje. "Pokrij svaki deo tela, što više se obuci, jer komarci zorom znaju da budu opasni" - rekao mi je. Spremili smo veliko parče slanine, a sokovi nisu dolazili ni pod razno. Takav je bio ritual... Hleb smo kupili u obližnjoj pekari. Naravno i luk smo poneli... Seli smo u auto i krenuli u Karavukovo, na Dunav. "Budeš li brbljala, odmah te vraćam kući" - rekao je brat. Progutala sam knedlu i klimnula glavom… To mi je teže palo nego ono vađenje glista...
        Zora je leti prelepa na našoj ravnici. Usamljena drveća kao da zevaju onako umorna. Trava vlažna i sveža sija nekim lenjim sjajem. I tišina... Stigli smo u to omanje mesto, zvano Karavukovo. Začudilo me je ponašanje ranoranilaca na biciklima. Vozili su troje, jedan pored drugoga, i nisu hteli da se sklone sa puta. Brat je psovao i trubio... "Stojadin" je brektao i gurao prema cilju. Dunav!
        Našli smo mesto koje je brat već odavno znao. Jablanovi su elegantno šuštali lišćem, a trska je pratila svoje drugare u igri... Palacke su se tamnile kao neke baklje koje čekaju da se upale i oteraju sve one dosadne komarce, koji su bili tog jutra veoma krvožedni i nemilosrdni. Topole u pozadini su stajale stabilno. Raspakovali smo se i počeli sa nameštanjem pecaljki. Dobila sam jedan lagani teleskop nemačke prozivodnje sa skupom mašinicom. Meredov je uzeo brat i rekao da ga, ako riba zagrize, viknem... "Dobro" - rekla sam i nervozno zabacila. Nevešto, nekoliko puta sam pokušavala da nađem pravo mesto za udicu. Čučnula sam i položila teleskop na onu gvozdenu raklju... Posle par minuta osetila sam zeđ. "Žedna sam!" - viknula sam i ubrzo dobila flašu, a brat me je (pušeći cigaru) ljutito pogledao. Posle par minuta bila sam i gladna, ali nisam smela da viknem… Čučala sam tako sat vremena i ništa… Zagrize deverika, položi pero na površinu vode i šeta, pleše neki svoj čudnovati ples. Nisam znala kad da povučem, svaki put bi me prevarila… Nisam se baš puno nervirala, ali tišina me je ometala. Htela sam da pričam sa bratom, ali nisam smela… Rekao je da nema brbljanja. On je svakih 20 minuta vadio po neku ribu... S vremena na vreme otrčala bih da vidim šta je upecao. Bila sam ljuta na svoju neukost…
        Komarci su se sa pojačavanjem žege povlačili u skrovišta. Poskidala sam sa sebe odeću i raskomotila se... Sunčala sam se i razmišljala o tome kad i kako treba povući pecaljku. Gnječila sam hleb, praveći male kuglice, i nameštala ga na udicu sve česće, jer su ga ribe skidale majstorski... A onda je nešto zagrizlo jako. Tako znaju bandar ili tzv. grgeč da povuku. Trgla sam štap i osetila težinu. Namotavala sam mašinicu polako i blistala od sreće… Konačno! Nisam htela da zovem brata da donese meredov, htela sam da ga iznenadim... I izvukla sam jednu prelepu bodorku. Upecala se za usta... Uhvatila sam je u ruku, i ugledala one riblje oči i usta koja su se nemo krivila od bola. I bi mi žao te ribe... Skidoh joj udicu i bacih je u vodu… Brat je čuo da se nešto događa i viknuo je "Jel ima nešto?" "Nema…" - rekla sam, "Samo granje!". Gušila sam u sebi želju da se pohvalim, ali mi je ipak bilo draže da je riba u vodi…