Sneg veje već tri dana, polako i sitno. Škripe beli kristali pod čizmama, kosa mi je mokra i pramenovi se lepe po čelu. Kaput se vuče i ostavlja trag po snegu. Prsti na nogama mi trnu i bole me, a ruke ne osećam, iako sam ih zabila duboko u džepove. Uši su mi verovatno otpale, ne smem ni da ih pipnem...
        Umorna sam, želim da sednem negde. Ulične svetiljke tanko žmire. Pustoš, ni žive duše... Jedino neki pas lutalica zavija grubo, negde daleko. Jeza i ja, druga dva...
        Ugledah, kao u snu, klupu. Približih joj se i uplaših se... Na klupi je sedelo samo jedno crno odelo. Protrljah oči, mora da haluciniram... Pozva me da sednem:
        "Ne boj se. Odmori malo, ima mesta i za tebe".
Umor i hladnoća su me već ionako savladali, što da ne... Sedoh sa njegove leve strane.
        "Hladno?" upita odelo.
        "Hladno" rekoh savlađujući zube da ne poigravaju.
        Onda zaćutasmo... Ćuti odelo iz pristojnosti, ja zbog straha. Ali, žensko čeljade ne može dugo da izdrži, a da ne progovori.
        "Izvinite, a kako to da Vi sedite tu i još pričate... Mislim, Vi ste samo jedno odelo. Stvar. Predmet".
        "A šta je tu čudno? Svi imaju moć govora, ali ne svi moć slušanja. Eto sedim ja ovde već tri dana, od kako je sneg počeo da pada".
        "Ali po Vama nema snega, kao da se topi".
        "Da topi se".
        "A jel' Vam hladno? Nemate čak ni kravatu, ni košulju... A cipele?"
        "Nemam, odneo ih jedan čovek, a mene ostavio. Tamo gde on ide ne treba odelo".
        Opet ćutanje... Ona ćuti sad jer joj ništa nije jasno. Žene ćute kad ne razumeju.
        "A kuda ste Vi pošli po ovakvom vremenu?" upita odelo.
        "Kući. Zadnji autobus mi je pobegao pred samim nosom. Vozač je bio grub i nije hteo da stane, iako sam trčala".
        "Da ima surovih bića. Eto i mene je gazda ostavio ovde, ali ja ne mogu da trčim. Bio je ljut i, u isto vreme, uplakan. Ostavila ga žena, a on ostavio mene."
        "Zašto?"
        "Podsećam ga na nešto što ne želi da vidi. Na jednoj slici sa ženom koja ga je ostavila sam i ja".
        Opet ćutanje. Žene ćute i kad se zbune.
        "Da li vam je još uvek hladno? Prebacio bih svoj rukav oko vašeg vrata, ali ne mogu ni da se pomerim. I vi ste malo tužni?"
        "Da. Izneverio me je neko koga sam volela".
        Opet ćutanje. Sad odelo ćuti jer mu je žao...
        "Izvinite odelo, ali ja moram da krenem. Smrznuću se ako ostanem još par minuta."
        "Nema problema, draga gospođo. I ne budite više tužni".
        "Doviđenja".
        Ustala sam i počela da koračam po kristalnom snegu. Svetiljke su se jedva razaznavale, jer se jutro budilo. Pešačila sam nekoliko minuta, a zatim stala, okrenula se i pogledala klupu. Crno odelo je i dalje bilo tamo. Vratila sam se...
        "Hm... Opet ja. Znate, imam jedan predlog za Vas. Da li biste želeli da Vas ponesem kod sebe? Ne mogu da Vas ostavim po ovakvom vremenu. Skroz ste mokri".
        Ćutanje... Odela ćute kad neko saoseća sa njima...
        "Molim vas, pođite!"
        "Ali ja ne mogu da idem, nemam noge", kao da mu je bilo malo neprijatno.
        "Ja ću Vas poneti".
        Ćutanje... Odela ćute kad im žene pomažu pri hodu.
        "Dobro. Najlepše zahvaljujem".
        Nežno sam stavila ruke ispod odela i prebacila ga preko. Pošli smo niz ulicu. Crno odelo i ja...