Nikada neću zaboraviti priču moje pokojne baba Gospave... Ona ide ovako: Bila jednom jedna klupa, ispred jedne stare kuće koju su Nemci davno sagradili. Svake godine fasada je sve više propadala, jer novi vlasnici nisu imali ni vremena, ni volje da je stalno obnavljaju, a utučena zemlja ilovača ne trpi kreč baš najbolje, mada leti drži hladnoću unutra, a zimi toplotu. U blizini, preko puta jarka, u kome se skuplja vojvođanska nezadrživa kiša, bila je jedna stara česma za koju su ljudi verovali da ima najbolju vodu, iako nisu nikada ni posumnjali da ta voda možda prolazi kroz nekadašnje groblje i kroz kosti koje se već vekovima talože u toj ravnici. Moja baba je verovala da ta voda ima čudesnu moć i svaki dan je sa dva bidona u rukama išla da produži svoj život i svoje zdravlje. A možda je išla na taj izvor, jer je podsećao na njenu Crnu Goru. Bila je to jedna od retkih spona ravnice i brda. I stvarno, ta voda je imala specifičan miris. Ja sam kao dete mislila da on potiče od onog crnog železnog oklopa pumpe.
        Moja baba Gospava je, da li zbog te vode, ili zbog umišljenosti, stvarno produžavala svoj život. Imala je lice mlađe barem deset godina (to će pre biti zbog toga što se svako veče trljala domaćom rakijom od ringlova).
        Kao mala devojčica, čim bih zašla u dugačak šor, prvo bih videla klupu na kojoj je sedelo mnoštvo starih ljudi, i moju babu među njima... Kako sam bila ljubomorna na tu klupu, zahtevala sam od mog ćaleta da u našem gradu napravi istu takvu, kako bi na njoj sedeli moji drugari. Ali nije bilo ni one česme sa izvorskom vodom, pa čemu onda i klupa? Klupu nikada nismo imali, a ni česmu i mislila sam da zbog toga nikada nećemo tako dugo živeti kao moja baba.
        Kako sam rasla, sve manje je ljudi sedelo na klupi ispred kuće moje babe. Prvo je nestao deda Vukoman, pa onda deda Radivoje, pa zatim baba Raduša, pa deda Miho, Vuko, Milena... Ali bila sam radosna jer je uvek tamo sedela moja baba Gospava, mada je čini mi se bivala sve tužnija i tužnija... Godine su prolazile, a izvor je i dalje davao vodu iz svojih nedara, ne štedeći i ne žaleći. Umesto starina i starica, sve više je primao mlađe ljude i žene. I oni su pili vodu, ali nisu verovali da prozdužava život. Za njih to nije bio eliksir, već sasvim obična tečnost. A moja baba je i dalje verovala u magičnost te pumpe i sve češće iznosila bidon pored klupe, nudeci svoje prijatelje da ugase zeđ.
        Život je već počeo da me baca kao slamku, vamo-tamo, prestala sam da verujem u babine priče o magičnoj vodi i izvoru, mada je ona i dalje sedela na klupi i izgledala mlađe od svih drugih starina. Vremenom, sve više je bila na obližnjem groblju, posećujući svoje nekadašnje poznanike i noseći bidon sa vodom da zaliva cveće, a sve manje na klupi...
        Moje studije su se približavale kraju i nisam imala puno vremena da idem na selo da vidim mamine rođake. Prošlo je oko dve godine dok nisam otišla da ih posetim. Šor me je primio i uvukao onim svoji beskrajnim redovima topola i dudova, koji su povraćali svoje crne plodove na travu pokrivenu najlonom, u kome su se skupljali za buduću rakiju. Obilazeći gde po koju kokoš, ugledah jednu priliku kako sedi usamljeno na klupi - moju dragu baba Gospavu... Prišla sam joj. Prepoznala me je škiljeći od sunca. Bila je tužna... Rekla je da više nema nikoga da sedi i da neće više da pije vodu. Rasplakala sam se i znala sam da će ubrzo otići da vidi svog Lazara koji je već davno čeka na nekoj klupi ispod zemlje...