Bilo je to davno u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu... Moja učiteljica zvala se Smilja i mi smo joj bili zadnja generacija. Nešto baš nisam volela tu Smilju, a ni ona mene, jer moj tata nije bio "budža", već običan radnik - livac, a u slobodno vreme i zidar. Nije bio šef u robnoj kući, pa da donosi presovane šunke i tegle sa maslinama... Al' nije mene bilo briga, jer sam bila odlikaš. Prvi razred - sve petice na polugodištu!
        I baš je tu nekako (krajem decembra) zahladnelo, pa nismo mogli napolje, nego smo svi bili unutra u "Pionirskom domu". A ta građevina bila je nova, remek delo postsedamdesetih, sivilo jasnih linija i modernog stila. Pa eto tako, napravili oni i neke super stepenice, uglačane i klizave, milina jedna. Sedneš i - trup, trup... k'o na sankanju... Mojoj mami nikako nije bilo jasno kako su mi sve hulahopke bile izderane na dupetu, a nije se to svidelo ni Smilji, pa se požalila mojoj mami. Posle održane lekcije prestadoh sa "sankanjem" po stepenicama...
        I bilo bi isuviše dosadno da jednog dana nisam otkrila svoj slikarski talenat... Na času likovnog najzanimljivija stvar je bila kada smo tražili od učiteljice Smilje da idemo da promenimo vodu iz plastičnih čaša u kojima smo prali četkice i razmazivali besomučno vodene boje. Naravno, ja bih uvek koristila ili crnu ili tamno plavu tzv. parisko plavu i često bih, sva srećna, trčkala do WC-a da promenim vodu. Tada sam se prvi put i zaljubila tj. našla simpatiju. Nekog Zoliku... Mnogo mi se sviđao, a najviše zbog toga jer je bio najviši u razredu, a i dobro se tukao. To što je bio glup, nije mi tada smetalo... I u jednom tom obilasku WC-a, odemo ja i moja komšinica Lela da promenimo vodu. Kako utrčasmo u ženski, nastade radost... Lela poče da prska mene, a bogami i sebe, a ja uzeh onu (još neopranu četkicu) i u oduševljenju nacrtah sebi brkove. Kakvi su to brkovi bili... I Marko Kraljević bi mi pozavideo. Taman htedoh i Leli da nacrtam jedne, onako hitlerovske, kad upade taj Zolika na vrata i poče da se smeje. Meni srce zaigra, taman pomislih da me voli, a on otrča i prijavi nas učiteljici Smilji. Meni ona dade jednog velikog keca iz vladanja, a Leli ništa, jer je njen tata nekada bio u Kairu kao legionar. Naravno, kod kuće sam dobila batine...
         Posle nekoliko dana počeo je zimski raspust. Za kaznu nisam smela da izlazim napolje nedelju dana. Dosada neviđena... Bila sam u sobi, tzv. trpezariji. TV i ništa više... A onda opet onaj nagon za slikanjem. U sobi je bio veliki trpezarijski sto sa stolnjakom. Znate, sto je čudna sprava... Na njemu se jede kada su veselja, ali i kada su daće. Na njemu se udaraju šnicle i razvlače kore, suše rezanci i pije kafa sa komšilukom... Ovaj moj bio je drugačiji, za mene je on bio mašta...
        Ja sam ubrzo, dosađujući se u jeku te moje kazne, počela da se zavlačim ispod njega. Olovku u ruke i počelo je krečenje! Svašta je tu pisalo... Onaj Zolika mi se zgadio, jer sam najviše na svetu mrzela tužibabe, ali ipak je ostalo tamo ispod stola i jedno srce u kome je pisalo T+Z. Crtala sam i sunce i konje i čak sam i učiteljicu Smilju nacrtala. Možete da zamislite kako... Svi moji drugari i drugarice bili su tu. Moj brat i sestra i moja mačka Kika i pas Džeki, čak i poneke komšijske ćurke. Zavlačila sam se krišom, i ako bi neko ušao, nije znao šta ja tamo radim. Samo bih istrčala i pravila se kao da se skrivam. Vremenom sam počela da se zavlačim i posle odslužene kazne, i kada sam bila tužna, ali i kada sam bila sretna... Ona jedinica iz vladanja stajala je sve do kraja godine, a onda su je pretvorili u peticu, jer ne može odlikaš da padne iz vladanja. Zoliku sam prebolela, Lela se više nije prskala i nekako kao da smo svi na kraju godine pomalo porasli polažući taj prvi korak u školovanju. Sto je ostao i dalje kao neki zaštitnik i kao moja tajna. Niko nikada nije saznao za nju. Evo vi ste prvi...
        Proletos sam išla "kući", tužnim povodom. Davala se godina dana mom pokojnom bratu i pola godine mojoj majci. Uhvatila me neka tuga. Osetila sam neko pustilo u toj mojoj kući. Sve je bilo kao i pre, a ipak nekako drugačije... I otac je istu kafu skuvao kao i nekada pre deset godina, i iste su komšije došle (samo u proređenom sastavu, jer je pola njih već umrlo). Jedino je mačak Marko bio novi. Nikada nisam volela žute mačke, ali ovaj mi je nekako prirastao srcu.
        I jednog dana tako tugujući i gledajući u dosadni televizor, setih se tog stola. Bio je ama baš isti, samo sa drugačijim stolnjakom i drugačijom, novom pepeljarom. Otac se trudio da mi ugodi i od sreće što sam došla, stavio je čak i cveće. Eh dobri moj ćale... I zavukoh se ispod stola onako k'o nekad. Zasmejah se gledajući i čitajuci sve ono što sam nekada kao klinka išarala. Setila sam se svih onih školskih drugova, čak i učiteljice Smilje kojoj sam oprostila što i Leli nije dala keca iz vladanja. Ali neko je nedostajao... Nađoh olovku i nacrtah mačora Marka sa velikim brkovima i debelim repom. Napisah "Marko" i osetih neko spokojstvo.
        Kada sam odlazila, pozdravila sam se i sa stolom, i sa uspomenama, a otac je strašno plakao... Ne mogu da gledam kad muškarac plače, pa to ti je... Izljubismo se, zagrlih ga i rekoh: -Čuvaj Marka! Pomislih kako ću sledeći put imati sreće da nacrtam još neko novo lice (ili biće) tamo ispod mog stola. Ima tamo još dosta praznih mesta...
        Veliki je taj trpezarijski sto... I neuništiv...