Rano leto se raspuklo k'o lubenica bačena na beton. Jutro je 9 sati. Izašla je iz zagušljive sobe, ostavila upaljen televizor... Tog jutra probudila je neka pesma na MTV programu. Bila je setna...
        Dan je mirisao na lipin cvet i pecivo. Osetila je potrebu da se utopi u reku ljudi. Stavila je sunčane naočare, obukla šarenu košuljicu i bermude i krenula u jutarnju šetnju. Prodavnice su se tek otvarale. Prazne gajbe od mleka stajale su ispred njih, ulice su blistale oprane i osvežene... Trg je bio pun đaka, dokonih domaćica i penzionera koje muči nesanica. Reklame za pozorišne predstave izlepljene su zajedno sa plakatima za predstojeće izbore, a tezge sa knjigama razbacane svugde... Panonski grad kupao se u svetlosti tog junskog jutra.
        Gradski autobusi brekću, puni putnika, izduvni gasovi remete harmoniju. I ptice su započele svoju igru po žicama bandera, golubovi se bore sa vrapcima za mrvice hleba. Ona šeta i gleda u izloge. Probija se kroz gomilu ljudi, nepoznatih ali to joj ne smeta. Oseća se sigurno među njima. U glavi su joj počivale slike viđene na sinoćnem Dnevniku. Nekoliko stotina kilometara od tog idiličnog grada buktao je rat, a ovde kao da je stalo vreme. Sve je išlo svojim tokom...
        Treba otići odavde, mislila je ona. Nije mogla da izbaci iz glave scene pobijenih ljudi zamotanih u staru ćebad i pobacanih po dvorištima. Da li je moguće da se to događa na samo nekoliko stotina kilometara daleko od ovog grada?

        Neko je išao u korak iza nje, osećala je pogled na potiljku, kao da joj je duvao za vratom... Bila je to jedna razbarušena i nasmejana glava.
        -Izvini, da li si ti možda iz Sarajeva? -upita neznanac. Ona ga pogleda začuđeno i reče:
        -Ne nisam……a zašto?
        -Pa takve devojke vitke i sa takvim nogama samo sam viđao tamo. A imaš i lepu košulju.
        -Bože ko je ovaj? -ubrza ona korak, nadajući se da će neznanac da se izgubi. Ali on je trčkarao pored nje. Imao je torbicu tzv. oficirku kakve su nosili intelektualci.
        -Lepo vreme… -reče on.
        -Da… lep dan.
        Prolazili su pored ogromne pijace. Dileri su prepadali prolaznike i vikali: -Devize, devize… Mirisalo je voće i mladi luk. Probijala se kroz gužvu, a neznanac je trčkao pored nje ne odustajući od razgovora.
        -Ja sam Tihomir, slikar-ratnik iz Sarajeva. Tu sam privremeno. Bio sam ranjen, pa sad obavljam neku papirologiju. A ti? Šta ti radiš ovako rano ujutro?
        -Pa šetam… -reče ona.

        Primetila je da ide stazom za bicikliste. Ništa nije rekla... Ubrzo je naišla neka baba i počela divlje da zvoni, videći da se on ne sklanja.
        -Skloni se! Zar ne vidiš da tu idu biciklovi? -ne izdrža ona da mu ne kaže.
        -Aha... a ja mislio da je to specijalna staza za pešake. 'Oćes da vidiš moju ranu? -upita on.
        -'Oću.
        Podignu on košulju i pokaza je. Ona pogleda i skrene pogled.
        -'Oću da odem odavde... -reče.
        -A gde bi otišla?
        -Daleko negde, gde nema vesti o ratu. Recimo u Australiju.
        -Bio sam tamo, imao sam izložbu pre nekoliko godina. Lepše je u Sarajevu.
        -Ali tamo je rat… -reče ona.
        -Jeste... Imaš li momka?
        -Imam.   
        -Eh lažeš!  
        -Ne lažem, zašto bih?
        -Mogu li ja danas da ti budem momak?
        -Ti si lud… -reče ona
        -Ne... Ja sam Tihomir… I želim da zaboravim rat.
        Grad je već bio preplanuo, a ona i on su i dalje šetali.
        -Gde ideš? -upita on.
        -Nigde... Ne znam gde idem, moram da zaboravim sinoćne vesti…
        -Ajde da sednemo tamo pored onog drveta... -reče on. 
        Seli su, umorni već od šetnje.
        -Znaš... Moji mama i tata su se jako voleli -započe on. Tata je uvek ljubio mamu i posadio bi je u krilo, dok smo se mi smejali.
        -Moji nisu. -reče ona.
        Htela je da ga se otarasi, ali njegove tužne oči joj nisu dale.
        -U Sarajevu nema ovih staza za bicikliste.
        -Ne znam, nisam nikad bila u Sarajevu, a verovatno neću ni ići... Tamo je rat.
        -'Oćeš sa mnom u Australiju? Imam tamo prijatelje... -reče on.
        -Ne, imam momka.
        Gledao je tužno i ona nije mogla da izdrži taj njegov pogled. Htela je da ustane. On je uhvati za ruku.
        -Nemoj još da ideš... Danas želim da zaboravim da je rat. -reče on.
        I sedeli su tako naslonjeni na lipu i pričali, dok se dan polako topio na junskom suncu. Na stazi za bicikliste šetao je mali vrabac, izbegavajući vozače... Ona se nasmeja i reče:
        -Isti je kao ti...

        Nasmeja se i on i za tren zaboravi da je rat...